Prič’o nam kako je preš’o Karpate,
zujali meci k’o rojevi pčela.
Rek’o je: “Rat vam je krvav, da znate,
al’ nije mi žao ni ljudi, ni sela.
Ej, žao mi konja…”
…..
Psov’o je Braca i krivce i žrtve,
puške i vaške i rov prepun blata.
Rek’o je: “Ne možes prebrojati mrtve
jer su se carevi igrali rata.
Ej, žao mi konja…”
Đorđe Balašević: Ratnik paorskog srca
Album: Pub, 1982.
Life’s good and life’s bad and life’s bitch and you die. Die. Die die die.
Najgore je valjda čekat smrt.
Uglavnom kako bilo da bilo ja volim kad pročitam nešto pametno odnosno humoristično to mi uglavnom popravi dan, još pogotovo ako je kum u pitanju koji kum kuma zna odnosno kum se u kumu zna. Sad sam sve reko al nije ni bitno. Kum će skontat. Ja barem mislim. Uglavnom kako bilo da bilo kum reće u svom posljednjem postu:
onda sam bio mlad i glup.
sad sam samo glup.
Kako sam se samo slatko nasmijao. To je nešto što bi ja reko kad bi pričao dogodovštine iz prošlosti. Al kume za utjehu nisi glup nego si… šta ja znam…. neshvaćen?
Sanjo sam Ruse neki dan. To je ostavilo na mene popriličan trag. Volim braću Ruse više neg ijednu našu braću. Al neznam što sam se borio protiv njih. Kao što bi Bora Đorđević – Čorba rekao: “Neću da pucam u braću Ruse, makar oni pucali u mene”. Niije tako al tako nekako. Uglavnom.
Eto dok sam se ja freedom fighto sa Rujama, kasnije su se i neki terorizirali po Londonu.
Žao mi konja jebote. Uvijek će mi bit žao konja. Sad dakle što konja pitate se a i naslov vrli gore napisan nagovještava da bih ja mogao možda i dati odgovor.
Pa nije mi žao konja kao konja kao životinje. One što je jašu kauboji, neki je uprežu u jaram i štati ja pa već znam. Dobra je konj životinja daleko od tog. I lijepa. Al nije mi žao tih konja. Žao mi nas konja.
Ja sam recimo konj. Njiiiha. Mislim da sam nekad na blogu imao čak i jedan proročki naslov: “Kad narastem bit ću konj. Njiiiha.” Nisam ga linko neda mi se tražit. Vjerovatno ništa ni pametno nepiše. Kao i u većini mojih postova.
Da se ja vratim na temu današnju. Daklem žao mi konja, odnosno ljudi kao ja koji su konji. Pitanje je onda dal sam i ja self-pity govno koje žali time i sebe? Pa valjda jebiga. Zaboli me. Al eto da se zaštitim žao mi svih konja osim mene. Dakle sebe stavljam u izuzeće.
Konji su dobri uglavnom. Al najebu počesto. Jer su konji. Onda recimo problem je sad u tome što bi konja trebalo žalit što je konj pa najebe. Jebiga. Konj je konj zato što se konjira. Nije ni on tu kriv. Pa jel tako? Dabome.
Uglavnom ovo je još jedan u velikom nizu postova koje čak ni ja ne shvaćam.
Shvatio sam pak recimo podosta stvari. Recimo riječi koje koristim u izgleda neograničenim količinama, a to su:
UGLAVNOM
DAKLE
EO
JEBIGA
ima i još nekih koje se protežu alih se nemogu sjetit.
Jebiga, žao mi konja.
Šta sam još skonto. Recimo da je indiferentnost jebena stvar. To je recimo kao kod onog filma kako se zove, Star Wars ovaj zadnji što je bio. Osveta Sitha čini mi se da se zove. E recimo ja se sad mladi i vrli konj mogu recimo sa Anakinom Skywalkerom usporedit. Daklem bio sam do nedavnom mlad, nadobudan i masne kose. I realista mrtvi.
E sad mlad sam još uvijek jebemu mater tek sam zakoračio kako spada u dvadesete. Mlad sam nema tu više šta se sporit. E a recimo naobudan nisam više. Uspio sam ubit to u sebi. A hrabri udarcem mača… kao što bi reko Dr. Karajlić. I masnoća kose mi je upitna sad pošto sam počeo nešto počesto prat kosu. Jebešga.
E uglavnom odoljevao sam indiferentnosti kao što je mladi Anakin odoljevao tamnoj strani. Al nakraju sam i ja popustio. I posto indiferentan. E i super je. Nek priča ko šta oće.
Kao prvo neke stvari uopće ne prihvaćaš srcu. Dobro još sam početnik ravnoduško. Al pokušavam. Pa recimo možeš stalno vikat u svakoj situaciji za apsolutno sve: Boli me kurac. Sad dal te boli il ne boli organ kao organ to je apsolutno nebitno bitno je da ta fraza ocrtava stanje psihičko.
Eto tako recimo još neznam dobro je pravo bit indiferentan. Recimo čuješ da je u Londonu sranje, a reakcija ti bude da se počešeš po jajima. Jer ruku na srce, jaja te svrbe i to što češ ih počeškat će ti pomoć a moje suze neće pomoć nijednom Londoncu. Altruizam, my ass!
E sad šta sam još skonto. Recimo to da u BiH izgovor za sve može bit “to je na nacionalnoj osnovi”
Recimo popišam se komšiji na auto, on me počme prozivat a ja mu kažem: “To je na nacionalnoj osnovi!” To je sad vrlo ultra moderno. I pravi izgovor. Mene prozivaju što nisam opro suđe: “To je na nacionalnoj osnovi! Nas uvijek prozivate, a vi nikada ništa!”
Kao što je Balaš tamo 1993 na novogodišnjem koncertu pričao kako je onda bilo moderno govorit: “Zbog ove situacije”.
“Ne idem na posao – zbog ove situacije. Ne kupam se – zbog ove situacije. Evo pišam malo u komšijsko dvorište – zbog ove situacije.” Tako se ovdje sve može okrenit na nacionalnu osnovu.
E ja ovo sam tjeo nakucat u postu al uvijek mi nekako promakne jerbo što prije čekam trenutak da opalim onaj tastertić “objavi post” da odem u sobu đe mi je lijepo kao u grobu. E ja uglavnom jeste li skontali da je nestao blog “Quod scripsi, scrpisi” (miljacka.blog.hr). Prava šteta. Volio sam taj blog pravo. Uvijek sam nešto mogo naučit o Sarajevu. Pa se onda kurčit kad sam u gradu da znam nešta o nečemu.
Pred par dana sam dobio đabe sladoled. Onako baš – đabe. Zaboravio sam recimo i o tome pisat. Nedjelja je bila sjećam se jerbo menza nije radila i ja sam išao jest pljesku kod “Agronoma”. I uglavnom neka baka je vikala za mnom: “Momak, momak!” Ja se okrenuh a ona jede jedan sladoled a drugi neotvoreni drži u ruci. I ona meni kaže: “Eto precijenila sam se nemogu obadva, evo tebi jedan” I tako sam ja dobio sladoled od čokolade zađebe. Al baš ono – zađabe. A učili su me da ništa ne treba uzet od ljudi šta ti nude na ulici. Al sladoled je sladoled. Jebiga.
Možda je u njemu bilo kakve halucinogene droze. Koji se aktiviraju danima poslije pa sanjaš kako se boriš protiv Rusa. Moguće je. Najgore od svega u današnjem vrlom svijetu je to što je danas apsolutno sve moguće. I stvarno se netreba ničem čudit. Ljudi moji, sve je moguće.
Jebiga, žao mi konja.
