Nije Pariz, nego Brod. Nije me još nostalgija uhvatila za kućom, al sam se pravo poželio da okačim Brod na blog. Kao eto tu je moj dom i gdje sam rođen jaaaa. Kao što bi Shorty reko: …Rakija grebe ko slama, druga već ide sama.
Niz grlo u Vene, svaki put kad pisma krene…
…To je moja Slavonija, to ti je moja ravnica.
Razigrani vranci , svud okolo živa dica…
Al nisu ni Vinkovci, već Brod
Poštovanje vrli svite. Što ovakav naslov, pitate se? Pa eto ja recimo ne volim nedjelje. Pravo ih ne volim. Isplaniran dan pravo. Čak i ovdje u Sarajevu. Tim više što pada kiša danas. Duge kiše jesenje. Jutros kad sam se probudio u glavi mi je zasviralo “Jesen stiže dunjo moja, ne miriše više cveće, zumubl-lale i jasminiiii… a i ti me iznevjeri… sudbo kleta…!” I naravno odmah poslije toga mi je napamet palo“Svirajte mi jesen stiže dunjo moja, jesen rana, nek zazvone tambure u transu!”
Mrzim jesen pobogu mrzim je iz dna duše. Početak škole, lišće pada, kiše pada, nemože se više sjediti ni u bašćama kafića i otvaranje ormara i vađenje jakni iz istih.
A naslov ovaj gore navedeni kod mene je ni manje ni više iz Balaševićeve pjesme“Dan poslje ponedeljka”
Utorke mrzim – i tačka. A ja ponekad mrzim sve dane. A ponekad ih sve i volim.
No kako bilo da bilo jebeš to. Izorganiziraj si dan vrlo i dobro i neće ti bit dosadan. Vječiti optimista. Treba biti. Nije današnja nedjelja ružna. Ona je samo malo neshvaćena. Malo u toj svojoj tugi i jadu.
Pa reko i sam sebi, nedeljo ružna, ako si ti ružna ja vala nisam. Dobro, jes malo da sam neobrijan al i to se može sredit. Uz malo pjene i britvice. I na kraju aftershavea. Jel tako? Tako!
Već kad sam i Zvonka Bogdana gore spomenio odma ja malo da se i nadovežem na tamburu. Otkrijo sam ja da ja imam pravog seljačkog u sebi nečeg. Šokačko-seljačkog. Jutros sam bio na kavi tud u bircu jednom lokalnom. Ono, kofeinom povratit moć, samosvijest, snagu i samopouzdanje. Uglavnom zasviralo je “Uzalud vam trud svirači” od Prljavaca. Ja se naježio.
Još kad je došao stih “Slavonijo, ko te nije volio… nezna šta je izgubio”. A ja gledam sjetno kroz prozor. Fina je Bosna al jarane nema ravnice do Slavonske ravnice nebih mjenjo za sva Bosanska brda. I hotele na Jahorini. Nebih vala.
Trebalo bi snimit najljepše rock i heavy metal balade u aranžmanu tambura. Đe biRobi sviro bas naravno i pjevo. I ja bi još tu ubacio i cimbal – kao ono – Zvonko Bogdan fol.
Tambura je lewd instrument. Đe kroz najveseliji dur možeš otpjevat tugu i bol. I kroz najcrnji mol sreću i radost. Serem ga sad, vala? Jebiga. Volim ja tamburu pravo. Sviro sam ja tamburu čak nekih svojih 7 godina. Više ne. Zaboravio i već.
Ima Lepa Brena onaj stih svoj: “Bosnu može samo da razume onaj koje rođen ovdje”
To se može aplicirat i na Slavoniju vrlo vješto ja mislim. Al opet eto Balaš je mega popularan od Varda pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana. A ipak je najbliži nama Slavoncima. I Baranjcima da i njih ne izostavim.
I misli sve u ruskom štimu…
Znatel šta je ruski štim? To je, objašnjava Balaš u bookletu albuma “Naposletku”, parafraziram: “Takav štim na tamburi u kojem najveselija pjesma tuži zvučno”
Ja izgleda ima toliku moć da napišem svašta a ne kažem ništa. Mislim kao da je i bitno. Kao da ja i svaki put moram reć nešt. Mislim pametno. Ovako ostavljam mnoga pitanja otvorena. A mnoga vrata zatvorena. Pa si vi sad mislite. Šta god oćete.
Selam.
