Nešto prije pola 12 vlak je uplovio u mračnu dobojsku stanicu. Izašao sam iz vlaka tegleći veliku putnu torbu.
“Ajmo!! MAGLAJ!!” – dreknio je konduker viseći na stepenicama vlaka.
“Maglaj? Ajme sranje!” – obratio sam se kondukteru i utrčo u zadnjoj sekundi u kompoziciju vlaka.
Vratio sam se nazad u svoj kupe i zapalio Drinu.
Kondukter je otvorio vrata kupea:
“Dokle češ ti?”
“Ma znate ja vam idem u Brod… Al ne Bosanski… U Brod… U Slavonski Brod… Pa sam trebao izać u Šamcu… al ne Bosanskom… nego ovom… opet Slavonskom… al… ovaj… ne isplati mi se bezveze čekat na granici pa onda izađem u Šamcu ovom… vašem… Bosanskom jel… i ovaj… al ja sam kupio kartu do Modriče… jer je ovaj drug što me je trebao pokupit… u Šamcu jel… Bosanskom… otišao je do mog drugog druga, tamo ostavio auto i uzeli su auto od ovog drugog druga pa su onda odlučili da me pokupe u Modriči… pa onda i na kraju će u Doboj po mene tako da ja trebam izać u Doboju… a ja imam uredno kartu plačenu do Modriče… al ja ću izać u Doboju… Al ovo je Maglaj… nisam ja znao.. nikad nisam bio u Doboju….” – izrecitirao sam kondukteru sve ovo u šest nano sekudni.
Uvukao sam dim cigarete, a kondukter je tupo gledao dugo u mene.
“E sretan ti put vala!” – reče kondukter i zatvori vrata.
Nešto prije ponoći vlak je uplovio u mračnu dobojsku stanicu. Izašao sam iz vlaka tegleći veliku putnu torbu.
Dobojska stanica se renovira. Hodao sam kroz gradilište nebili uspješno našao izlaz iz iste. Posljednjih dana čitao sam poeziju&prozu ratne tematike. (“Senadin Musabegović – Rajska lopata”, “Nura Bazdulj-Hubijar – Kad je bio juli” i “Dr. Svetlana Broz – Dobri ljudi u zla vremena”). Isčekivao sam da krvožedni paravojni terorist iskoči sa nožem, ukrade mi moje čiste gaće i mobitel a moje iskasapljeno tijelo baci s mosta u Bosnu. Na sreću to se nije dogodilo. Izašao sam na parking stanice i gledao prema mostu… Đe sam došao u pičku materinu?
Sjetio sam se odmah jedne drevne tibetanske priče:
Stari šerpa obučavo je mladog šerpu. Vrhove Himalaja okovao je snijeg, led a oni su se penjali preko puteva kojima šerpe generacijama osvajaju Mount Everest. Gazili su dubok snijeg, kada mladi šerpa zastade i zavapi: “Učitelju! O presvijetli učitelju! Žedan sam! Moje mlado, ali umorno tijelo dehidrira!”
Majstor se zaustavi, pogleda svog šegrta pravo u oči… zatim čučne, sa ramena skine bisage napravljene od jakovske kože i izvuće plastičnu kanticu. Iz žute kantice izvuče šaku punu kiselog kupusa i stavi je usta mladom šerpi. Nastavili su dalje…
Kada su napokon osvojili vrh Mount Everesta, mladi šerpa opet zavapi: “Učitelju! Žedan sam! Ja nemogu više!”
Šerpa ga dobro pogleda u oči i zatim mu pruži termosicu u kojoj je bila voda, u tekućem stanju.
Mladi šerpa otpije dobar gutljaj vode i kada je povratio snagu obrati se opet starom šerpi: “O učitelju! Moćni učitelju…. zašto si mi onda dao kiseli kupus?”
Stari šerpa sjedne, zapali Dunhill pomoću džepnog brenera, otpuhne dim pa reče:
“Prvi puta kada sam pogledao u tvoje oči vidio sam apokaliptičnu viziju determiniziranog univerzuma… sada kada smo osvojili Mount Everest…. u tvojim očima sam vidio blagi spokoj ovaca koje veselo pasu travu po obroncima Vlašića” – reče učitelj i uvuće dim cigarete.
I tako sam i ja… upravo kao i mladi šerpa, iscprljen, žedan i totalno zbunjen stajao na velikom parkiralištu dobojanske željezničke stanice. Pogledao sam pravo i vidio most i shvatio da je to raskrsnica odnosno raskrižje za puteve prema Tuzli, Maglaju, centru Doboja, Brodu (Slavonskom i Bosanskom) kao i dalje prema Sarajevu a i Mostaru ako se uporno držite magistralne ceste M-17.
Gledao sam prema mostu, napokon trijanguliravši svoj položaj, izvadio sam svoj mobitel i okrenio Nikolin broj da ga uputim na pravi put. U tom trenutku mali crveni talijanski auto pređe most, skrene u pravcu Tuzle, odnosno Srebrenika, ali odma zastade. Mahnuo sam muški lijevom rukom silinom tom da bi mi otpao ručni sat da ga imam na ruci. Na Fiatu zabljesne žuto svijetlo žmigavca, automobil se okrene i krene prema meni.
Suvozačeva vrata se otvore i neizbježni kez na dvojici putnika.
“Zdravo drugovi.” – pozdravim ih, i odšetam do guzice Fiata nebili ubacio torbu u gepek.
(…)
Sjedili smo na raskrižju puteva koji iz pravca Doboja vode do Modriče, odnosno Brodova (jednog i drugog). Međutim nismo sjedili na samom raskrižju jerbo bi to bilo opasno po naše mlade živote nego u nekakvom restoranu koji je izgledao kao da ga je dizajnirao arhitekt koji je dobio uglednu nagradu: “Užasni novopečeni BH kič godine”.
Pojeli smo ćevape a meni su se jeli čvarci s lukom…
