Povratak, takoreć, smislenom postu

Imam nekakav osjećaj za filing da već dugo vremena nisam napisao onako jedan solidan post.
Kad kažem solidan, ne mislim na ono sad – post do jaja, da mi se groupies okupljaju i vrište ispred mog stana na Grbavici, nego ono – tipična džabalezgarija by Jimbo.

Kao prvo uvijek se može okriviti vrijeme. To je sad moderno. Generalni krivac za sve je globalno zatopljenje.
Boli me glava – globalno zatopljenje
Spavam do 12 – globalno zatopljenje
Kradem komšiji drva – globalno zatopljenje.
Univerzalni krivac. To je dobro uvijek imat.
Iako vrijeme baš i ne funkcionira najbolje po moju inspiraciju, s druge strane mi je drago što nije hladno.
Ne volim zimu zato što je hladno.
Ili recimo kad dođeš kod nekog. Pa izuj čizme. Pa skini jaknu. Pa šal. Pa kapu. Pa rukavice. Pa onda nađi mjesto za dvije i po’ tone zimske opreme.
I taman sjedneš u prostoriju u kojoj nahajcana peć, gori stan ko rerna, toplije nego u Ekvadoru. Sjedneš i kažeš:
“Zaladilo, vala!”
I onda domaćin, onako ponosno otpije gutljaj kave i kaže:
“Vala, zaladilo…”
Iako s druge strane fali mi ono, ja sjedim ispred kompjutera tipkam tu gluposti svakojake po Infranetu, peć nahajcana ja u boksericama i jednoj čarapi, pa pogledam kroz prozor a ono snijeg pada. Paducka gusti bijeli snjeg onako lagano. Idilično.
A onda ujtro opet ista ispika. Izuj, obuj.
I što sam ja užasno trapav po zimi. To nema nigdje. Bogu hvala, da kucnem o drvo, klizavice nema. Al ni to mene ne spriječava da napravim belaj kakav.
Neki dan ja u troljebusu se vozim, naravno stojim i to kraj srednjih vrata. Odnosno drugih.
Kako je gužva nekako bila peta desne noge mi je imala čvrsto uporište na podu tramvaja, al prsti su mi virili preko stepenice kraj vrata. Tako da sam s pola noge stajao na stepenici, taman toliko dovoljno da imam čvrsto uporište.
Al kurac da prostite. Kako je bljuzgavica bila, ljudi ulaze izlaze, mokro sve dolje.
I idem ja, vozim se u troli, kad odjednom vozač trolejbusa nagazi na kočnicu – zakoči odleti meni ona peta u kurac i ja ponesen inercijom pokupim neku ženu ispred sebe, oborim je na pod.
Jedino sam uspio reć u padu: “Jebem ti dete!” (psovka by Stojan)
Žena gleda u mene a ja na njoj ko kakav manijak s onim luđačkim sjajem u očima.
“Oprostite gospođo, peta mi ošla u kurac.”
Ustanem se i pravim se da se nije ništa dogodilo.
Srećom niko se nije smijao. Valjda su ljudi mislili da ćemo završiti na u Centru Urgentne Medicine, popularnom koševskom CUM-u.

Druga stvar recimo koja je genijalna izlika za svaku vrstu neaktivnosti je ovaj period ispitnih rokova.
Koga god sretnem od kolega, prijatelja et cetera na upit kad ćemo pit kavu ili bavit se bilo kojim drugim vidom socijalnih aktivnosti:
“Uuuu, kad prođu rokovi.”
I nema. Može bit i Sudnji dan – al rokovi su i to mora pričekati.
Generalno gledano – studenti nemaju predavanja, uči se, to je – al ne učiš 24h na dan. Al svejedno.
Što nisi opro suđe? – Kad prođu rokovi.
Kad češ se okupat, noge ti smrde. – Kad prođu rokovi.
Što ne pišeš blog? – Budem. Kad prođu rokovi.
A znam ja studentsku psihu. I sam sam takav. Učiš, učiš i onda naravno prestaneš. Al sad je tu savjest. Pozove te neko na kavu. Izgubljenih sat vremena. Do dva. Ili dobivenih. Kako s kime, kako kome.
Pa malo razmišljaš. Sutra je ispit. Al mogo bi. A ispit sutra.
Na kraju ta savjest proradi i samo odgovoris na SMS:
“Sorry imam ispit sutra. Moram ucit.”
I onda naredna tri sata gledaš najslabiju kariku, debilne đigeraške spotove na BK i ko mutav klikčeš F5 po blogu da vidiš jel ti ko ostavio komentar.
I onda skontaš da si mogao komontno popit kavicu i malo se prošetat po toplom februarskom (kako se još kaže – veljačkom?!) zraku.

A još gore je kad odeš na kavu. Onda se umeškoljiš i cijelo vrijeme razmišljaš: joj, joj, ja bi trebao učit.
Ipak u ovom periodu je meni najbolje ono predisipitno razdoblje. Odnosno onaj kratki vremenski period prije samog čina ispita.
Dođeš ranije na fakultet a svi uzjebani. A ja ko Petar Stijena.
Ne kažeš ni Faljen Isus selam pomoz Bog a odma neko iskoči s najgenijalnim pitanjem:
“Jes naučio?” – i to u onom strahu i panici, očekujući sad da se ti skukaš pa da budete braća po neznanju.
A ja ko iz topa izvalim: “Sve!”
“Sve?” – upita ovaj s patosom i grčem na licu
A ja samo ponovim: “Sve!”
I onda gledam ja tako svoje kolege, panično listaju skripte, knjige, škice, đonove i šalabahtere.
Onda ti priđe neko, opet u paničnom strahu:
“Ajd me pitaj nešto…”
A ja onako ko lafčina uzmem skriptu, nasumično otvorim negdje i postavim pitanje iz prvog što sam vidio.
Joj, joj – uzmuca se kolega ili kolegica, a ja samo kažem: “Nemaš ti pojma.”

Imao sam prije užasan strah od ispita. Sad sam se naučio da budem na žestokom bolikurcinu. Mislim, prođeš – prođeš, padneš – padneš. Nije propast svijeta jebiga.
Neki dan sam bio na ispitu, i uspješno ga položio da se odmah pohvalim.
I postavlja meni profesor pitanje. A meni odjednom profesor se učini kako Nele Karajlić u ulozi voditelja.
A ja se postavih u ulogu profesora doktora ekonomije Zgembe Adislića s univerziteta u Žgepčetu.
I skoro da nepočmem pričat kao Zgembo.
Za one koji ne kontaju o čemu se radi, pripremio sam vam klip sa JubiTu

httpv://www.youtube.com/watch?v=03qmfjIb33s

Published by

Jimbo

Trakorist, kauboj, gurman, strup za punce i uglavnom jako cool lik.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *