Psi i mačke su stari neprijatelji. Kao Zli Nemci i partizani. Kao Al-Qaida i Amerika. Kao Židovi i Arapi. Kao Kinezi i oni drugi Kinezi što žive na Tajvanu. Kao Srbi i Hrvati. Irci i Britanci. Well, you get the point.
Zašto je to tako, nije mi poznato. Nije baš da se psi hrane mačkama.
No dobro.
Uglavnom danas sam bio kao i svaki dan sa svojim psom da on pročita svoj pee-mail.
Sad moram objasniti što je to pee-mail.
Zamislite da je park internet. Sa hrpom drveća, grmlja i ostalog rastilja nižeg ili višeg. Drveće i grmovi su domene. Pas dođe i onjuši poruku koju je ostavio pas/psi prije. Dakle otprilike isto ono kao što mi radimo kad obilazimo blogove. Pročitamo blog. Tako pas onjuši ono što je pas prije njega popiškio. I imaju iste reakcije kao i mi. Ako je poruka dobra (dobar post na blogu) pas će pošnjofat, odnosno pomirisat više puta poruku (post) i onda će eventualno se i on popiškit. Odnosno ostaviti svoj komentar kako i mi ostavljamo komentare na blogovima.
Ako je pak poruka bezvezna samo će ju jednom onjušit i frknut kroz njuškicu nezadovoljno i otići dalje. Možda će i ostavit komentar da je post bezveze.
Par je psima zapravo jedan veliki blog portal. Ili forum. Kako se uzme, nije bitno.
Uglavnom moj pas i ja šetamo, on čita pee-mail, ja se nezainteresirano vučem za njim, kadli odjednom moj pas vuče uporno na jednu stranu. Mislim si ja, sigurno je našao kakav zanimljiv pee-mail, pošto ja isto tako pohitam kad vidim u tag-feedu da se pojavio kakav meni zanimljiv post na nekom od dragih mi blogova.
Međutim vidim nije pee-mail, oh ne, pseto je pronašlo nešto malo i sivo.
Onakav polućorav skužim da se radi o malom mačetu koje se uspjelo kamuflirati u teksturu zemljane podloge parka.
Moram priznat da sam se poprilično usro kad sam vidio koliko se moje pseto približilo malom tek okoćenom mačetu koje još nije progledalo. Čvrsto sam ga držao na uzici u strahu da neće napasti malo slatko stvorenje.
Međutim ne. Pseto je njušilo mače i hodalo oko njega. I tako smo stajali jedno vrijeme kraj mačeta i ja sam odlučio da krenemo dalje kući, međutim pas se nije htio maknuti od mačeta.
Ne bi mi ni palo na pamet da su se očinski osjećaji kod mog psa probudili u onom trenutku kada su došle dvije djevojke da vide mače.
– “Jao vidi slatko mače!” – rekoše djevojke, a ja pomisih a jel? Slatko mače? A pas i njegov gazda kao nisu slatki?! Bitches…
U trenutku kada su se djevojke približile da pomiluju mače, pseto zareži na njih vrlo autoritativno i zaštitnički.
I tako smo neko vrijeme stražarili oko mačeta dok meni nije pripizdilo. Jedva sam pseto odvukao kući. Stalno se okretao za mačetom i uporno vukao na drugu stranu da se vrati.
Nekako smo uspjeli ipak doći kući.
Cijela ova priča mi je bila poprilično čudna.
Moj pas je dosta blesav pas. Ali je pas. Kada vidi mačku, obavezno ju poganja (naravno zbog svoje sarmaste konfiguracije tijela nikad, ali apsolutno nikad ne uhvati mačku). Jednom je na prepad uspio sterati mačku u kut. Ali kada je mačka iz defanzivnog prešla u ofenzivan stav, povukao se nonšalanto kao ono… my job is done here…
Međutim ovo s mačetom je bilo poprilično zbunjujuće. Dakle među životnijama postoji humansot i altruizam. I to očigledno više nego kod ljudi.
Jednom sam gledao Oprah show (ne znam što mi je bilo da sam gledao Oprah show, sigurno je daljinski bio daleko, tako da sam slučajno gledao show Oprah Winfrey, sluge nečastivog, evo kajem se, stvarno ne znam šta mi je bilo, obečajem da neću više nikad!).
I tako je bila priča o gavranu (Corvus corax) koji je tako naišao na napušteno tek okočeno mače (Felis silvestris catus). I uzeo ga pod svoje, hranio ga (crvima i tako bubama valjda nekakvim). To je sve inače dokumentirao neki američki bogobojazni stariji bračni par negdje sa Midwesta, iz Winsconsina ili tako neke države, više se ni ja ne sjećam.
Mače je tako pod patronatom strašne crne ptice smrti (Nikad više, nikad više…) odrastlo i postalo odraslo mače. Međutim gavran i mačka su postali prijatelji i tako se i igraju. Ostala mi je upečatljiva slika kada gavran šeta onako ponosno pored dvorišta, a mačka iskoči iz grma i prepadne ga.
Među životinjama očigledno postoji dakle određena doza humanosti (a ja sam mislio da je to ono što nas razlikuje od životinja).
U svakom slučaju, iz ove priče bi mogli nešto naučiti.
Cheers.
