Prije nekoliko dana, više se ni ja ne sjećam točno kad šetam s kolegama jednim sarajevskim kvartom kadli nam prilazi ovako jedna gospođa, po mojoj prilici negdje kasne 40-e ili da je prevalila pet banki nisam mogao baš najbolje razlučiti jer je magla bila a i naočale su mi po starom dobrom običaju bile musave al eto onako kratkovdino odokativno bih ju smjetio u kategoriju preko pola stoljeća iako možda gospođa ima i manje (ili više)… A bilo mi ju glupo upitat e gospođo, oprostite koje ste vi godište, znate možda ću ovaj naš susret iskoristi na svom blogu pa ako bi ste mi mogli reć…
Ma koješta.
Uostalom ženu se nikad ne pita za godine.
A studenta za pare. I godinu studija. I položene ispite. I dal je gladan… i tako…
No elem jel… prilazi ta gospođa onako poprilično kulturno odjevena, malo možda upper-class što bi se reklo, il što bi ja reko buržujski… mislim nije to buržujski u realnom svijetu estetskih vrijednosti al ja imam običaj svakog svrstat u tu klasu kome iznos vrijednosti odjevnih predmeta prelazi vrijednost onog što ja imam na sebi… što bi zapravo bilo nekih 90% pučanstva… al nije bitno jel…
I napokon prilazi ta gospođa nama s upitom: – “Oprostite dečki, jestel vi odavde?”
Pogledasmo se mi, naravno, i onako unisono, mezzoforte kažemo: – “Nismo!” (nisam siguran dal bi nakon mezzoforte išao uskličnik, al ja sam ga stavio za svaki slučaj).
– “Hm… a da niste vi izgubili ovdje USB prije par dana?”
Meni pade napamet da pitam jel onaj od 4 gige? – pa ako gospođa kaže da, odnak bi ja rekao, da je to moj stič, međutim dok se u mojoj glavi vodila borba između zlog vražićka i dobrog anđelka na bojnom polju zvanom moral i savjest, kolega, ovaj što je stajao prvi do mene ni pet ni šest izvuće nekakav stič iz džepa i onako kao vojnik kad naredniku prikazuje kako je lijepo uglancao pušku reče gospođi:
– “Nismo!”
Bio sam totalno zbunjen tom njegovom gestom zato što nisam pojma imao da on ima stič, odnosno USB stick. Jer znam da on nema konfjuter uopće. Odnosno znam da je zbavio neku kantu prije par dana da može ić na infranet al kad je spojio kablo u struju i stisnuo power tipkicu iz kante je prokuljao bijeli dim.
Pa je mene zvao na intervenciju, gdje sam ja sa svojim super znanjem servisiranja i rada oko hardwarea odmah ko iz topa izvalio: – “Napajanje ti je spalito!”
Dok sam ja bio tako u dilemi odakle njemu stič (pošto znam da je od mene posudio sto tisuća puta moj stič) gospođa nastavi:
– “Uf… znate moj najveći strah je da izgubim USB! A našla sam baš na ovome mjestu prije 3 dana USB nečiji i sad pokušavam naći vlasnika.”
– “Moj najveći strah je da ne ostarim sam.” – kažem joj ja kad već pričamo o strahovima, a vidim da me baš nije skontala jer joj se lice izdeformiralo u obliku Yode učitelja od konfuznosti pa ja nastavim:
– “Ma znate ono… kad ostarim, da mi ima ko čašu vode donijet. A nije strašno stič izgubit. Ja sam izgubio već jedan dosad… kupio kasnije drugi… ne znam ni di mi je taj sad…”
Treći kolega, koji se dosad nije oglašavao i koji nije vlasnik stiča da prekine mene u mom baljezganju reče:
– “Pa jel piše šta na USB-u?”
Pametno pitanje, moram priznat. Ne znam kako se ja toga nisam odmah sjetio.
– “Piše FADIL.”
– “Dakle, Fadil je vjerovatno vlasnik diska.” – reče taj kolega, a ja se odmah ubacim:
– “Ma jok… mislim… ne mora da znači.”
– “Pa što bi onda pisalo Fadil na njemu?”
– “Eh, što bi pisalo. Pa pisalo bi… Gledaj ‘vako… ne piše FADIL’S STICK. Ili FADILOV STICH. Recimo kod mene je label na mom stiču JIMBOZ STICK… na telefonu mi je BT ime – JIMBOZ PHONE, komp mi se zove… TURBOJEB, jer to ako kradem nečiji WiFi pa ako čovjek slučajno vidi na routeru da mu je TURBOJEB spojen… šta on zna čiji TURBOJEB laptop… kontaš, a kad bi bio JIMBOZ NOTEBOOK ondak bi potencijalna žrtva znala da je vlasnik laptopa Jimbo jel…”
– “Ma šta pričaš ti čovječe?”
– “Gledaj… nije Fadils stick nego se stick zove Fadil… možda je vlasnik sticka neko drugi, a nazvao je stick Fadil… znaš ljudi tako danas daju imena tako tim stvarima… personaliziraju te neke materijalne predmete. Rećemo ja znam čovjeka koji je nazvao laptop MARIJA i tako ga zove… Marija… znaš ono kao što ljudi zovu aute raznim imenima… evo recimo moja gitara se zove Ljubo… ja bih dao, normalno, gitari žensko ime… kao što BB King zove svoje gitare Lucille, al eto prethodni vlasnik moje gitare je bila vlasnica pa mu je dala muško ime Ljubo a meni onda glupo da prekrštavam gitaru tako da je gitara ostala – Ljubo…”
Muk.
– “Nego… što ima na USB-u?” – reče kolega, onaj bez sticka što je pitao za label sticka
– “Pa ima… prezentacija nekakvih poslovnih… poprilično bitnih stvari, ja bih rekla… A ne znam šta da radim sad… čovjeku treba sigurno njegov USB.”
– “Fadilu” – nadovežem se ja
– “Molim?” – reče gospođa, a ja pojasnim:
– “Pa vrlo vjerovatno se čovjek zove Fadil… bez obzira na sve ranije rečeno…”
– “Treba otić na policiju” – da glupi prijedlog kolega koji je inače dosad bio najkonstruktivniji
– “Na policiju? Da policija rješava mračni zločin izgubljenog USB sticka? Možda se aktivira i SIPA (agencija za istragu i zaštitu, op.a.) i DGS (državna granična služba, op.a.) i OSA (obavještajno-sigurnosna agencija, op.a.)… možda da se aktivira i INTERPOL…. ma zovi Brukseles da pošalju Poirota!”
– “Pa ovaj…”
– “Ne lupetaj… treba poljepit plakate tu po kvartu, otić u granap lokalni, buregdžinicu, aščinicu, pekaru i kafanu.”
– “Kafana je dobra” – ubaci se treći kolega.
– “Jašta je neg dobra. Spajdašio sam se s gazdom proljetos… drži dobru mostarsku lozu pod šankom…”
– “Ma nisam mislio…”
– “Uuu… dobra mu je loza bratko!” – ubaci se kolega što je htio alarmirati policiju
– “A mogu ti reć da im je i buregdžinica dobra ovdje! Burek je onako pomasan, al je zeljanica za pet! Krompiruša je nako-nako, tikvenjača ku*cu ne valja. Al zeljanica zato… prva liga!”– dadnem još i svoj gastronomski sud
– “Ama nisam to mislio!!! Kafana je dobra zato što tu puno ljudi cirkulira. Kontaš?”
– “Aaaa… jest, jest… znaš kako ono kažu… kafana zna najbolje… što kafana priča to mora da je tako… il’ je bilo il će bit…”
– “A skočila je sad cijena bureka, jel?” – reče kolega-policajac
– “Jest jebote… 10 maraka kila, kruva ti…”
– “10 maraka?!! Pa dokle će vako?”
– “Ne znam bratko… al neće moć još dugo ovako. Sam nam fali da još da bude rata.”
– “Misliš da bi moglo rata bit?”
– “A… vidiš kakva su vremena… evo sad ovo sa Kosovom, pa RS prijeti referendumom, država subvencionira ulje koje je proizvedeno iduće godine u Čehoslovačkoj!”
