Epizoda peta: Odesa – Bukurešt

Ekspedicija Novorossiya 2018 (iliti Back to old country)

Zadnje jutro u Odesi upalio sam bombardera sa zebnjom wermachtovog tenkiste koji ide u Kursk. Do rumunjske granice nas je čekalo još tristotinjak kilometara Prohorovke. Pogledao sam u svoju drugaricu. Šta Bog da i sreća junačka. Tko preživi pričat će.

Posljednji pozdrav s Odesom imali smo na jednoj tankšteli gdje nam je neki dobri deduška očistio farove i šajbe s izrazom na licu: „Sretno djeco. Trebat će vam.“
Spremnik pun ruskog benzina, a gepek ukrajinske votke, suvereno smo gazili ukrajinskom ravnicom. Relativno brzo smo se našli i na moldavskom koridoru, vojnik je bezvoljno zapisao broj tablice i vrijeme, ja sam mu rekao „dvoje“ i izgledalo je kao da sam ovim koridorom prošao sto puta do sada. Nakon izlaska s koridora prošli smo sve one nedaće pred kojima je Bombarderov amortizer položio svoj reparirani život prije 5 dana. Bio sam napet i stalno sam osluškivao bombardera. Radi li dobro kompresor? Pušta li neki amortizer?

Prošli smo taman jedno gradilište na kojem je bio krupni šoder i ušli u nekakvo malo mjesto (saznat ću kasnije da se zove Zorya) kada se začuo glasan zvuk klepetanja poput helikoptera. Moja drugarica je pitala što je to, a ja sam 99% bio siguran da je guma pošto sam sličan zvuk u bombarderu doživio na autoputu bratstva-ubistva negdje kod Oriovca.
– „Cesta je loša. To je. Ali stat ću da ipak pogledamo.“
Aterirao sam bombardera na nekakav parking pored ceste, moja drugarica je iskočila iz auta brzinom svjetlosti i opalila se smijati, a meni je napamet pao onaj hit Tozovca „Šoferska je tuga pregolema“.

Puče guma, a rezervne nema.
Srećom, rezervne gume je bilo. Vani je bilo 30+ stupnjeva, naravno oko podne a bombarder je klekao na desni guz. Gledao sam tužno u tu gumu na kojoj je pisalo Fulda. Pa jasno, švapska guma na istočnom frontu. Neće moći.


Otvorio sam gepek, poizbacivao sve naš stvari van i izvukao rezervni kotač, dizalicu i ključ. Iz trećeg pokušaja sam uspio bombardera podići a da dizalica ne ispadne ili da se ne podvuče, stavio ključ u kotač i psovao sve svojim mehaničarima na poslu koji su stegli kotač pneumatskim pištoljem kao taj kotač treba na toj osovini preživjeti jahače apokalipse, nuklearnu zimu i treći Severinin pornić. Uspio sam nekako skinuti taj kotač, i taman kad sam se prihvatio rezervnog kotača sjetio sam se jedne porazne činjenice. Zapravo, odvrtio mi se cijeli film u glavi, s foršpanom, redateljevim komentarom i izbačenim scenama. Ja nemam adekvatne vijke za rezervni kotač. A točno i znam gdje su vijci. U radioni Besnog Mehaničara u Malom Parizu, Slavonski Brod. 1000 i koju kilometara zapadnije.

Puče guma, a šarafa nema.
Čisto radi svoje drugarice i dramskog efekta, uzalud sam kopao po gepeku ne bi li možda slučajno našao 5 zalutalih vijaka, kojih, kao što i pretpostavljate – nije bilo.
„Što sad?“ – pitala me moja drugarica
Umrijet ćemo u ovoj zemlji kako i dolikuje onima koji se po njoj voze u crnom Mercedesu – pomislio sam.
„Idem tražit vulkanizera.“ – rekao sam uputivši se prema nekakvoj seoskoj trgovini.
Unutra su bile neke dvije gospođe, prodavačica i kupac (kupkinja?) i nešto su veselo prepredale kada sam ja upao u gardističkoj majici, vidno potresen.
– „Zdravstvujte! Vulkanizer?“ – rekao sam onako baš panslavenski.
Gospođa se raspričala, sad dal na ruskom ili na ukrajinskom, ne znam, ali uglavnom raspričala se i pokazivala mi u smjeru našeg kretanja.
„Odin kilometer!“ – rekla je pokazivajući palac.
– „Spasibo.“ – izašao sam iz trgovine s mišlju da ću kroz ukrajinsku prašinu hodati 1000+ metara s jednim kotačem (rezervnim) u jednoj ruci i s drugim (puknutim) u drugoj i onda opet isti put prevaliti nazad.
No kada sam izašao iz trgovine, imao sam što vidjeti. Moja drugarica je pričala s nekim likom koji je sjeo u BMW-a bugarskih tablica. Mahnuo je i otišao.
Došao sam do bombardera i moje drugarice.
– „Bugar je rekao da će pokupiti tebe i gumu, al mu je gepek pun voća i povrća. Otišao je kući ostaviti stvari pa će se vratiti.“
Božo stvarno ima dobar smisao za humor. U pomoć šalje tutu Bugarina.
I konj bi rekao, kobili se nadao… nije prošlo ni petnaest minuta, brat Bugar u BMW-u se vratio, iskočio iz kola (kako on preživi sve te ceste sa svojim Švabom?), iz gepeka izbacio svoj rezervni kotač i ubacio moje kotače unutra. Gestikulirao mi je da sjednem s njim u auto i eto… tako sam se našao ponovno na ukrajinskoj cesti u bugarskom BMW-u.
– „Ti turist?“ – pitao sam ga panslavenski
– „Ja živu zdes!“ – rekao je Bugar, pa nastavio – „Ti otkuda?“
Brat Bugar nije vidio tablice na autu, jer je gepek podignut. A nije mogao vidjeti ni međunarodnu oznaku zemlje, jer kao što smo na početku ovog putopisa konstatirali – ja istu nisam nalijepio.
– „Horvatija“
– „Aaaa! Horvatija! Čampion mira! Francija blaaaaa. Horvatija čampion!“ – rekao je oduševljeno brat Bugar.
Hvala ti Daliću. Hvala vam vatreni.
– „Aaaa. Horvatija! Prezident!“ – rekao je s „how you doin'” izrazom na licu – „… ja ne znaju, kak ona zovu…“
– „Kolinda…“
– „Kolinda!“ – rekao je oduševljeno.
Hvala ti predsjednice.
Ubrzo smo došli ispred neke kuće gdje je bila zaključana kapija.
– „Mi idemo v dugoje mesto“ – rekao je tuta Bugar a ja sam ionako nisam imao puno izbora.
Vozili smo se tako kroz nekakve sokačiće da bismo došli ispred jedne radionice.
Brat Bugar je iskočio iz auta, pokazao na mene i pričao nešto s vulkanizerom. Razabirao sam neke riječi: „Horvat, bolti, šina“. Onda je Bugar došao do mene i rekao: „On najdet bolti!“
Vulkanizer je prebirao po nekakvim kutijama i izvlačio nekakve šarafe, turao ih u felgu i vadio ih van. Na kraju je kopao po svom autu i rezignirano rekao: „Ja net menja bolti…“
Onda sam ja iskočio sa svojim bilićevsko-rusko-hrvatskim gestikulativnim:
– „Ovaja šina [pokazujem na rezervni kotač] montiraja na ova felgaja [pokazujem na kotač s probušenom gumom].
Vulkanizer je gledao u kotače i rekao:
– „Njet. Ja ispravlju eto“ – i uzeo gumu s probušenim kotačem i ušao u radionicu.
Bio sam skeptičan.

Nakon nekoliko minuta vulkanizer je izašao iz radionice kao Baltazar s pokrpanom i napumpanom gumom. Prišao mi je i rukom pokazao na sebe i sve ljude koji su se tu nalazili (uključujući i na brata Bugara.)
– „Mi Balgari.“ – rekao je
– „Aaaaa. Gladna mečka horo ne igra!“ – rekao sam
– „Razbiraš bugarski?!“ – rekao je s ushićenjem vulkanizer
– „Bolje nego ruski“ – odgovorio sam mu kratko.
Onda je brat Bugar (ovaj prvi, što me dovezao) uzeo moje kotače, pobacao ih u gepek i rekao mi pokazavši na vulkanizera:
– „Razračunaj se.“
Otišao sam do vulkanizera i izvadio pare pred njim. Univerzalna komunikacija. On je rekao:
– „Pedest hriva.“
Moram priznat da ga nisam najbolje razumio. Izvadio sam 500 hriva (100 i nešto kuna) i pružio mu, a on je odmahivao rukom. „Ne petstoti, pedeset…“ – vikao je, a ja sam si samo mislio, otkud mi sad 5 iljada griva. Grešku u komunikaciji je otklonio BMW brat Bugar, koji mi je prišao i s dva ispružena prsta rekao:
– „Dva dolar. Dva eur.“
50 hriva. 11 kuna.
Izvadio sam 200, vulkanizer Bugar je negodovao jer je morao tražiti kusur a ja sam šeretski digao ruku:
– „Neka, neka. Čampion mira časti!“
Pozdravili smo se kako i dolikuje južnoslavenskoj braći u istočnoslavenskoj zemlji.
Kasnije sam posredstvom Wikipedije doznao da u tom gradiću ili selu, još uvijek nisam definirao status tog naselja, živi dosta velika zajednica Bugara.

Vratili smo se na parkiralište na kojem je moja drugarica životom branila ranjenog bombardera i naše stvari. Brat Bugar i ja smo izbacili kotače iz gepeka, a ja sam izvadio 500 hriva i pokušao mu ih turiti u ruke
– „Za pivo brate…“
– „Ne. Ne.“ – opirao se brat Bugar, pa zastao – „horvatski suvenir?“
Moja drugarica i ja smo se pogledali. Znali smo da nemamo ništa. Bruka je za jednog Slavonca da se otisne na takav put a da u šteku negdje nema barem litru rakije.
– „Daj nam fejsbuk. Daj nam adresu. Poslat ćemo ti nešto. Licitarsko srce. Kulen. Paški sir. Rakiju.“ – govorila je gotovo u ekstazi moja drugarica, a brat Bugar je samo odmahivao glavom.
– „Horvatski gengi?“ – pitao je, a ja sam moju drugaricu priupitao:
– „Imaš kuna?“.
Bugar je za uspomenu uzeo kunu. Jednu. Slavuja.

Nadljudskim snagama sam pokušavao staviti kotač na glavčinu, međutim nije mi nikako išlo. Oznojio sam se ko malo prase. Pa ne možeš potrefiti rupe, pa neće leć na glavčinu. Na kraju sam popizdio i onako galantno orošen otišao do nekog kamiondžije koji je upravo ulazio u svog Kamaza.
– „Zdravstvuj. Pomoć.“ – rekao sam mu i doslovno ga dovukao do auta.
Profesionalac je nabio kotač iz prve i stavio vijke.
Zahvalili smo mu se, a on se vratio u svog Kamaza.
Nakon što sam napokon pritegnuo vijke, sa zebnjom sam sjeo u bombardera. Lagano sam uhvatio ključ i upalio auto. Moja drugarica je predložila da popijemo kavu nakon ove čitave epizode, na što sam se ja složio. Ona je otišla pješke do kafića koji je bio udaljen čitavih 60m od auta, a ja sam odlučio preparkirati auto bliže kafiću.
– „Naruči mi kavu i votku“ – rekao sam mojoj drugarici i pod lerom krenuo prema kafiću.
Očekivao sam da će otpast kotač, ili da će guma eksplodirati ili da će projektil iz ruskog tenka proletjeti kroz šajbu. Međutim nije se dogodilo ništa. Lazar je živ!

Na terasi birca me dočekala kava i voda. K se izgubilo negdje u komunikacijskom kanalu, što i nije bilo loše na kraju krajeva jer me umirila činjenica da bombarder radi opet besprijekorno, pa mi alkohol nije bio potreban da pacificira živce.
Ušao sam i ja na kraju u kafić, više se ne sjećam zašto. Zapravo to uopće nije bio kafić – to je naime nekakva seoska zadružna trgovina u kojoj je vrijeme stalo ranih 70-ih sovjetske Ukrajine, a tu možete kupiti svašta nešto, u pozadini ima mala kuhinja u kojoj vrijedne babuške prave nekakvu domaću hranu. Tu priliku nismo odbacili pa smo i marendali. Ja sam jeo neke kobasičice koje nisu bile ni loše.

U dvorištu te kolhoške trgovine nalazio se čučavac u kojem sam se olakšao, a kraj njega, zarastao u travi stajao je veliki spomenik u spomen na Velika vitičnajna vijna 1941-45, ili što bi mi Hrvati rekli spomenik na WW2.


Poručali smo, popili kavu, moji živci su se vratili u normalu i bili smo back on the Ukrainian road. Ako se to može uopće nazvati cestom. Na pameti mi je bila samo jedna misao – molim te Bože, daj da se samo dovučemo do Rumunjske.
Koji sat kasnije našli smo se na ukrajinsko-moldavskoj granici. Procedura je bila slična kao i pri ulasku. Izmijenio se tu cijeli jedan bataljun uniformiranih lica i svi su uglavnom tražili i gledali isto. Onda mi je jedna od tih uniformi vratila dokumente, pokazala prstom na zgradu i rekla:
– „Customs.“
Ušao sam i s nekolicinom kamiondžija i jednim Moldavcem ne-kamiondžijom čekao red. Nakon pola sata čekanja ušao sam u mali tamni ured u kojem je sjedio stari carinik koji je imao pepeljarke na nosu izdane na recept još valjda u Gorbačovljevo vrijeme. Pobožno je kucao po tastaturi, kraj njega su stajale naše putovnice. Pogledao me značajno preko onih naočala i konspirativno rekao:
– „Mjercjedes es tristadvacet.“
On je sad mislio da ću se ja usrat u gaće od činjenice da je on mene iskopao iz nekakve ukrajinske baze podataka. Na 3 cm od ruke s kojom tipka po toj tastaturi stoji pasport du mašin u kojem mu piše isto to što mi je tako slavodobitno rekao. Uostalom, ne zna on da NSA ima sredovječnu crnkinju koja je ionako pročitala sve moje objave na svim društvenim mrežama. Vratio mi je papire i pokazao prstom na drugi kraj zgrade gdje se nalazio njegov moldavski kolega.
Moldavski kolega je bio za mene zainteresiran kao ja za Ligu prvaka. Čovjek ne da me nije doživljavao, nego sam se i sam u nekoliko navrata morao uvjeriti dal sam ja stvarno tu. Na kraju se pojavila moldavska policajka koja je preuzela dokumente i gestikulirala mi da dođem do auta.
Pregledala je sve živo i ne živo i onda je spazila prijenosni hladnjak.
– „Otkrivat“ – rekla je, a ja sam joj ispunio želju i otvorio hladnjak.
Kopala je po mlakim konzervama Monstera i bocama vode da bi rekla samo kratko
– „Customs.“
Ubrzo se pojavio moldavski carinik koji je napravio identične radnje kao i njegova kolegica koju minutu ranije. Kad je vidio frižider, zatražio je da ga otvorim
– „Meso?“ – pitao je dok sam otvarao frižider, a ja sam odlučno rekao kao Tito Staljinu – „Njet.“
Utoliko se i moja drugarica pojavila pred nama, već pomalo iziritirana kao i ja ovim igrama na granici, a carinik je kopao po frižideru i govorio:
– „Harašo… Voda, pivo…“
U trenutku kada je rekao pivo, moja drugarica je pukla:
– „Gdje je pivo? Nema piva!!“
Carinik je bio iznenađen kao i ja.
– „Ok. Cola…“ – rekao je okrećući konzervu Monstera
– „Meso?“ – pitao je opet
– „Njet“ – opet ja kao Tito Staljinu
Kada su uvjerio da nema mesa na najsporijem ruskom je rekao:
– „V Ukrajini, Moldovi i Romaniji je epidemija afrikanska svinaja čuma.“
Nemamo mesa brate, šta nas peglaš.
Vratio nam je papire i pustio nas u čitavih 2.3 km Moldavije.

Iskoristili smo zadnju priliku jeftinog ruskog goriva pa u Moldaviji nadotankali bombardera benzinom i uputili se prema rumunjskoj granici.
Ovdje je procedura bila nešto kraća, a Rumunji kad su vidjeli tablice su rekli:
„Kroacija! Hajduk Split!“
Kasnije smo skužili da je tih dana bila utakmica između Hajduka i Steaue Bukurešt.

Ušli smo u Rumunjsku. Ušli smo u europsku uniju. Došli smo na asfalt.
Od sreće sam htio poljubiti svetu rumunjsku zemlju. Nikad nisam mislio da ću se toliko radovati ulasku u Rumunjsku. Kroz mnoga naselja u istočnoj Rumunjskoj postavljene su policijske patrole, mobilne karantene i dezinfekcijske barijere. Afrikanska svinjaja kuga izgleda ipak nije mit.

U Bukurešt smo došli oko ponoći. Periferija je bila pusta, jedino što mi je svaki taksist s kojim sam se našao na cesti svirao i tako izražavao svoje negodovanje mojom vožnjom. Koja uopće nije bila loša za nekog tko je vozio 15 sati, proživio da ga Bugari spašavaju i prošao završni test živaca na tvrdim granicama Istočne Europe.

To be concluded

Published by

Jimbo

Trakorist, kauboj, gurman, strup za punce i uglavnom jako cool lik.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *