Neko kad dodješ kući iz grada, sa onakav nikakav sa okusom pepeljare u ustima, gladan i mrljav a na Ei Niš šporetu stoji mamina sarma, podgrijana prije nekih dva sata. Pa kad navališ jest… jedino da ukradem Balaševića:
masan… sve nam onako mast curila niz bradu…
Ona masnoća curi niz bradu, srčeš onaj kupus… joj, neznam.
Ludara brale.
Inače u daljnjim događanjima. Eto okačio sam ovu dvojicu džilkana jer mi nije ni jedna druga slika pala na pamet da ju okačim a ova je turbo luda.
Uspio sam danas skinuti poker. Zahvaljujući prvenstveno Slavonskoj Gaduri. Pomahnitalo lupanje na maksimalnom ulogu dovelo me do upisa na listu najboljih. A to znaći samo jednu stvar.
Novčanice… novčanice…
Danas sam posredstvom Vnućka dobio neke Top Gearove što mi je naprosto osvježilo dan jer volim takove pizdarije.
U Derbyu su metili novu WC dasku. Što je dobro. Sjećam se da je na staroj ošo onaj hepek što izigrava nekakav nosač pa se daska znala mrdat dok kenjaš. Što je znalo bit dosta zajebato.
Ova nova je bijele boje. Stara je bila plava. Ah kako sam volio tu dasku. Znao sam provest minute i minute sjedeći na toj dasci u trenutcima ispuštanja brown jahte ispod šahta.
Ovu novu nisam oprobo. Al bit će vremena. Al za staru sam emotivno vezan. Na toj dasci sam uspio razbiti prije 3-4 godine strah od javnih kenjara. Došla frka, stislo, vidijo ja da je vrag uzeo šalu, i ošo se iskenjat. Nakon toga više nemam problema s kenjanjem u javnim toaletima. Inače prije kad me potera srat znao sam ić kući kenjat.
Jednom, sjećam se, zaboravio sam ključ od kuće, a eto silom prilika nitko nije bio kod kuće. A mene teralo kenjat. I ajd nekako sam se uspio suzdržavat. Al odjednom, vidim ja gotovo – sad il nikad! I skontam si ja šemicu jednu… Otići ću ja nonšalantno do Derbya, imo sam pet kuna s kojima bih lupio o šank, naručio konjak i ošo srat do WC-a. I krenem ja. Taman nekako sam došao do smetljarnika od zgrade, i gotovo!
Brzinom munje skinem hlače i gaće i naguzim se kraj kontenjera i počmem srat. Najgore od svega što je počela padat kiša u tom trenutku, i ja onako dignem pogled prema nebu kao da pitam Boga “Zašto meni?”. Kenjam ja, a po licu mi padaju kapi kiše.
Nemoram ni napomenuti da nisam uspio obrisat dupe.
Ova cijela priča je možda odvratna, ali kao što bi drug Nikola reko: “Moj blog – moje sranje”
