Prvo da se zahvalim svima koji su posjetili moj blog i onima koji su ostavili hvale vrijedne komentare.
Prva stvar koju sam jutros čuo bila je naravno radio i to ni bilo koji drugi no Studentski eFM. Roditeljska pažnja. Paddy Ashdown sumirao tri godine rada kao Visoki predstavnik na jednu stranicu u Avazu. S povećom slikom.
Upravo čitam sad intervju. Smješno.
Mislim da nismo uspjeli izgraditi jako civilno društvo, snažnu opoziciju, posebno ne na nivou države i Federacije, a moramo reinvestirati u izgradnju ekonomije.
Ne možete imati zdravo demokratsko društvo bez jake opozicije koja je u stanju ponuditi ljudima u BiH alternativu.
HA HA, kaže čovjek koji je dao vjetar u leđa nacionalnim strankama. GWAHAHHAH.
Dobio sam danas jedan vrlo zanimljiv mejl koji se eto odnosi baš na rad međunarodnih organizacija u novonastalim demokracijama. Prenosim ga u cijelosti:
PISMO ZAPOSLENOG STRANCA U MEĐUNARODNOJ ORGANIZACIJI U SARAJEVU
Dragi Džordž,
Sakib mi je jutros dao odličan recept za mamurluk: popiti flašicu infuzije. On je to otkrio kad su ga jednom vozili u Hitnu pomoć zbog trovanja alkoholom. Dao mi je jednu svoju bočicu, jer se osjećao krivim (on me odveo na tu žurku).
Lokalne žurke su sasvim drugačije nego kod nas. Svi sjede u jednoj prostoriji, oko jednog istog stola na kojem su sirevi, meso, vino, pivo, kikiriki, kafa i pepeljare. Ne pleše se, ali se puštaju ploče (vinil) i onda svi pjevaju i plaču. Ponekad se zagrle dok pjevaju. Najglasniji su oni koji imaju najmanje sluha. Lica sijaju ali ne znaš dali od suza ili masnoće. Popio sam manje nego obično, ali jutros me glava boljela više. Mislim da je to zbog lošeg vazduha. Ovde je običaj da se prilikom ulaska u kuću skidaju cipele, ali nije običaj da se koristi puder protiv znojenja. Naravno za svaki običaj ovdje postoji razlog. Ulice su jako prljave. U centru grada prodavnice koje operu radnju prljavu vodu prospu na pločnik. Dok šetaš često iza leđa čuješ hrrrrrr, pfffffff, pfjufff – neko je pljunuo na trotoar. Zato ja sve manje šetam. Sakib parkira na trotoar i ja iz auta uskočim u ofis. Kestenje prodaju neoguljeno, a oni koji ga jedu bacaju ljuske na tlo. Ako jedu sjemenke dinje ili suncokreta, onda ljuske pljuckaju (sretan si ako ti se ne zalijepe za cipele!). možda je to njima normalno, jer njihove cipele ne koštaju 500$.
Da kupio sam još jedan par. Dvadeset treći otkako sam ovdje. Šta drugo da radim u ovakvoj provinciji, nego da koristim sve prednosti kupovine. Mark iz personalnalnog trećinu plate troši na kravate. Van der Klift ima osamdeset košulja. Virdžinija (ona i ja smo najbolji frendovi) ima tri i po kilograma svilenog rublja. To je prva faza koju prolazi svaki stranac koji dođe ovamo.
Druga faza je pisanje knjiga. Ne moraš znati ništa posebno o ovoj zemlji, samo treba smisliti dobar naslov. I normalno, moraš provesti neko vrijeme ovde. To daje težinu knjizi. Ja znam nekoliko kolega koji nisu izlazili iz auta i kafane, a u ofisu su pola vremena proveli surfajući i neko im je objavio knjige. Imam već nekoliko ideja: „Balkanski Titanik“, „Krvavi podrum Evrope“, „Krvavi raspad“, „Krvožedini Balkan“, „Kanalizacija civilizacije“, ali ni sa jednom nisam zadovoljan. Sviđa mi se ono „krvavo“, to privlači čitaoce. Izvini ušao je šef, morao sam da prekinem. Došao je da me pita gdje sam kupio cipele. Ali to je samo izgovor, pošto za takve stvari obično jedni drugima šaljemo mailove. Došao je da vidi dali se Sakib vratio. Sakib je odveo njegove pudlice na vakcinaciju i šišanje, jer je šefov vozač odvezao šefovu kćerku na aerodrom.
Razgovarao sam sa šefom o poslu za Džoanu. Imao je jedno prazno mjesto u odnosima s javnošću. Plata je odlična, a Džoanino iskustvo iz Ajvorijevog paba je sasvim dovoljno. Džoana bi mogla početi iza Nove godine. Posao nije težak. Svaki dan izdiktira neko saopštenje lokalnim novinarima i da odgovara na pitanja. Nije uopšte bitno da odgovor bude u vezi sa pitanjem, važno je da se samo nekoliko puta ponovi neka riječ koju izaberemo za taj mjesec (prošli mjesec je to bila „korupcija“). Reci joj da nema razloga da se brine. Nije potrebno da zna lokalne jezike, ovde svi sa kojima možeš doći u kontakt govore engleski. Ocim političara. A oni imaju prevodioce. Radno vrijeme je od pola devet do šest. Ima pravo na sat pauze, ali to važi samo za lokalce. Mi ostali možemo ostati i duže. Od devet do deset čitaju se vijesti na internetu, od deset do jedanaest e-mailom se šalju i primaju vicevi i druge zajebancije, od jedanaest do pauze pišemo i čitamo izvještaje, od tri do pet surfamo, od pet do sedam čekamo da neko prvi pođe kući, a oko devet izlazimo ili idemo na neki prijem ili žurku. Izvini nešto se dešava. Šef galami na hodniku. Idem da vidim šta je? Nadam se da Sakib nije pogrešnu pudlucu odveo na šišanje iz čega bi slijedio zaključak da je pogrešna vakcinisana. Nije. Šefova kćerka je zvala sa aerodroma, zaboravila je pasoš. A nije bilo nijednog slobodnog automobila na dispoziciji da se ode po pasoš u šefovu rezidenciju i odnese na aerodrom. Tomas je spasio stvar. Uputio je svog vozača i džip. Odložio je obilazak onog kampa za sledeću sedmicu. Izbjeglice ionako nemaju kud iz šatora. Osim toga, ako padne snijeg, snimci će biti puno bolji.
Izvini moram ići da pomognem Sakibu..
