Bez tebe
Moje su noći besane
Bez tebe
Ove su ulice uske
Volim te
Đubre, volim te
Tvoje su oči sasvim obične
Tvoji su koraci bez prošlosti
Usne kao dječije, varljive crvene
Valentino: Bez tebe
Album: Valentino 2, 1985.
Bez tebe… a jes glupa pjesma. Pravo glupa. A mota mi se cijeli dan po glavi. Jebiga jutros bilo među prvim stvarima koje sam čuo i onda jebiga tako ti je to. Probo sam na nagovor i kuru sa “Ringišpilom”, odnosno da ispjevam cijeli ringišpil pa onda ko fol će mi se izbit ova glupa stvar iz glave. Ne ferma. Bez tebe…
Kupio sam jutros Jutarnji. A jes to šund od novina. Ništa ja pametno nisam pročitao. Pa da dam nekakav pametan komentar danas na blogu. Jok. Nula. Zero ništa. Neki lik propuco nekog lika u HV-u. To je bila udarna vijest. Sem toga, ništa. Bezvezarija.
Danas sam nešto razmišljo o psihoterapiji. O konceptu psihoterapije. Ne o tome kako bih trebao psihoterapiju. I uglavnom upitan mi je cijeli taj koncept psihoterpaije.
Šta bi to trebalo značiti? Kao neznam sanjaš ljubenicu u tuš kabini i to recimo znači da se voliš pamparit u pakaš. Mislim niđe veze. Kako sad ti moš to znat. Kad nemaju oni pojma ništa. Gluposti. To ko oni Pervanovi vicevi u Saboru: “Ja kažem neku zemlju recimo Mađarska, a vi kažete neki grad recimo Ludbreg i to je smješno”. E takav apsurd.
Šta šta. Pa onda Freud jebote. On sve na seksualnoj nekoj bazi. I onda kaže da je i cigara nekad samo cigara.
Uglavnom psihoterapija i psihoanaliza su produkt kapitalizma. Zašto? E pa vako, daklem kolko ljudi u Americi troši nevjerojatne pare na psihijatre. Recimo ja mislim da nema da platiš sat terapije ispod 100$. Zašto. Zato što jednostavno nemaju oni prijatelja. U silnoj strci privređivanja (izvinte al zaboravijo sam novohrvatsku riječ za to)jednostavno niko nema pravih prijatelja koji bi te izvlačili iz govana, koji bi te saslušali i na kraju krajeva koji bi ti saslušao.
Sve su to lažna prijateljstva, večerice folovi-golovi i neke isprazne glupe rasprave. Kao loša epizoda Seinfelda.
I šta se onda dešava. Ljudi moraju otvorit diznu i odu kod šrinka leže na nekom kauču a ovaj cijelo vrijeme viče: Aha. Da. Da. Da. Pričajte mi o djetinjstvu. Da. Aha. Da.
I to košta po min 100$ per h.
Mi na zdravom Balkanu ne idemo kod psihijatara. Napijemo se, pa se grlimo pa plačemo pa pjevamo. I dobro nam je. Nismo pod stresom. Samo nam rakije treba.
Al doduše i ratujemo svakih 50 ljeta…
