Nemam više motiv
Da bih bio protiv
Nisam neukrotiv
Ja priznajem poraz
K’o mačka u džaku
Smucam se po mraku
Sam u ćorsokaku
I priznajem poraz
Ovih dana sve mi miriše na jesen
Ja ću opet biti šašav i zanesen
Gluposti…
A kuda dalje
Bog sveti zna
Riblja Čorba: Gluposti
Album: Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju, 1984
Bog sveti zna… Đe ste vjerni čitatelji i svi koji se tako osjećate. Tako je onaj lik svojevremeno pozdravljo operoljupce koji gledaju Operu Box ili Triler kako se zvalo ako se ne varam.
Ja. Lud je on bijo. A danas sam od celebretya vidijo Žeru. Šeto se po Grbavici nešto šta ja znam. Kasnije mi sviro iz auta ZG tabli. Doduše kolko je meni sviro i to je upitno no nije bitno.
Ma ja ba otpjevat će Žera dat ćemo mu konjak
Prži se srce moje. To je iz te Edine pjesme.
Nešto si kontam da se prebacim u zajebani mode. Zajebani Jimbo mode. To je jedan ultra nesiguran mode. Kao kad uključiš sport u Ferrariju. Tako imam i ja jedan od modova među kojima je i zajebani mode. Taj se pravo rijetko pali. Potrošnja mu je dosta zajebana.
Sjeća li se ko Pulp Fictiona? Pa kad Vincet iliti Đontra po naški, prezimenom Volta kaže, parafraziram: “Ja sam trkaći auto, nemoj me puno terat u crveno, eksplodirat ću!”E takav je i taj mode. Poprilično dugo je u crvenom. Visoki obrtaji. Spaljene gume. I miris oktana. I naravno žestoka opasnost od eksplozije motora. Ka bum.
Danas sam si gledo Ray-Ban naočale. One seljačke iz osamdesetih. Prototip sunčanih naočala. Top Gun fazoni. 250 kmeri. Mnogo je kume. Al opet. Jedan od faktora za zajebani mode. Dobar zajebani mode.
U petak ispit. Jabome. Informatika ijopet. Jebemti informatiku. Nebi mi bilo ni krivo što sam okinio to sranje od predmeta da nisam tzv. IT Journalist. Jebem ti sve ti jebem. Tako ti je to. Al zaboli me. Poslije ispita ode drito u Kreševo. Slušat brata cigana. Ma ja. Kaže Robi mi smo cigani. Svi smo mi cigani sudbinom prokleti, uvijek nek oko nas dođe pa nam prijeti.
Al napravit ću si ja đonove za informatiku. A-ha. Pa će bit onda prepisivancije. Samo ih u Index strpam. I onda kad dođem na upis ocjene pa kad mi upiše pozitivnu ja samo kažem: “o đes”
Zajebani mode. Uključit ću ga. Možda već sad.
Riblja Čorba. Ja tvrdim ovdje sada na ovom postu da je to najjebeno bolji ex-yu bend. R’n’r bend. I nema me ko razuvjerit. Od tolikog opusa toliko dobrih stvari. Stvarno. Jes da su im zadnji albumi malo kritični al i tu su oni znali staviti i dobrih stvari. Ali brate vala ga znaju svirat. Jes da je Bora četnik, a šta ću mu ja. Kad ima dobre pjesme. Jebiga. I da Tomson ima 2% čorbine kvalitete proguto bi ja njegovo ustaštvo. A ovako kad nema ni promila… ko ga jebe.
Ništa od moje pripovjetke. Vrtio sam si u glavi neku priču. Pa sam moro brzo na WC. Da rigam i povraćam u isto vrijeme. I to još u birtiji. Iliti kafiću. Užas nad užaslukom. Neznam kako bih to napisao pa da se svako jutro moram pogledat u ogledalo. A znate kako bi se zvala priča? “Jutro u bijelom satenu” (pogledaj post prije). Al dobro je da je nisam nakuco. Odnosno sreća je ta da nemam laptop. Inaće bi iz mene curili hektolitri patetičnih setencija. I to bi objavljivo na nekom tajnom blogu đe niko nebi imo pristup. I ovako mi mnogi znaju identitet. Možda bi zvalo dvoje do troje ljudi. Plafon troje. I zvao bi se nekako patetično. Ne patetično ubiti koliko kako se kaže ono… e ja – klišeizirano. Jel tako nekako? Neki užasan klišej od imena bi bio. Tipa…. Toranj pravde. Tako nekako.
Setencija. E sad da je Nikola tu on bi reko kako ja nešto ne pričam hrvatski folovi golovi pošto sam mogo reć rečenica. A nezna Nikola da on nema pravo da osporava moj izražaj. A… a niđaime? Šta kaeš na to?
Međutim volim ja s Nikolom pričat o tim lingvističkim stvarima. Jednostavno, dobar je on retor. Puno se od njega dadne naučit. Malo da mu i napumpam ego. Znam da ga proganjaju neki licemeri i govnari
Odjeb to. Prebaci se u zajebani mode. Al pazi da se ne preturiraš.
Ja ću opet biti šašav i zanesen.
