Planine gole vrletne lomile nam put,
Gazda je vozio vidno neraspoložen,
Više tužan no ljut
Smanjuje brzinu, pripaljuje cigaru,
U mraku mu svijetle oči,
Gazda tihim glasom reče:
Neće ovo, djeco, na dobro poći
Jer sve ide unatrag,
Živimo u plemenima k’o Apači,
A gde ćemo, djeco, i ja i vi
Nama srce kuca za sve njih
Probudi me, ovo je neki ružan san,
Što manje, dijete, znaš to si manje nesretan
Zabranjeno Pušenje: Kanjon Drine
Album: Male priče o velikoj ljubavi, 1989.
Zanimljivo bi bilo napravit istraživanje o tome koliko ljudi čita postove koji imaju naslov i sliku. Mogu se kladit da masa ljudi odustanu od čitanja čim izostane slike. O naslovu da i nepričam.
Kiša pada što je mnogima razlog za depresiju. Nije kiša kriva što pada. Kao što bi Balaš rekao: “Poliva kiša, al to joj je zanat”. Upravo tako i nikako drukčije.
“Gazda je vozio vidno neraspoložen… više tužan no ljut”… Mislim da ima više stupnjeva neraspoloženosti. Prvi stupanj bi bio trenutna neka neraspoloženost. Kratkotrajna. Druga bi bila afektivna neka. Malo poduža. Treća bi bio naš gazda iz pjesma. Vidno neraspoložen… više tužan no ljut. I zadnja generalno neraspoložen. Gdje jednostavno to traje i traje….
Ako nekog zanima kako je bilo u Rajvosi na Dugmetu… eo Lado iz Pucarevo Clana je bijo. Evo link na post.
Idem. Treba radit. Budite veseli i pametni. Kad već ja nemogu bit.