Pingvin na stanici stoji i čeka nekog. Možda autobus. Ili možda Godota. Možda autobus u kojem je Godot. Ili trolejbus. Il trajvan. Koji vozi Godot. Il u kojem se vozi Godot. Al pingvin nezna jednu stvar. A to je da Godot neće doći. Uzalud je čekati Godota. Jerbo Godot fakat neće doći. To je jednako kao čekati limun. Limun se ne čeka. Kao ni Godot.
Izašao sam jutros vani nebih li se okrijepio uz jutarnju kavu u kafani koju možda toliko ne volim, koliko bih je pak mogao nazvati svojom. Kao Cheers nešto. Gdje ti svi znaju ime.
Bio sam tipičan ja. Odnosno brodski Jimbo. Malo sam od onog sarajevskog Jimba odlučio ponijeti van jutros. Razdrljene jakne, nepočešljan i ne baš svježe obrijan… kragne uvrnute a vunenu crvenu kapu sam nabacio samo na glavu eto tolko… zbog imiđa. Izgledao sam kao Srbin iz Felixove karikature sa zadnje strane večernjaka. Samo su mi opanci falili.
Vani je bilo bezobrazno hladno. Ne zove se ovaj mjesec đabe studeni… Sjetih se i odmah: “Stu-de-ni!! Zato što svoje volim…!” Koliko god tražio logike u ovom preinačenom stihu nisam je mogao naći. Studeni, zato što svoje volim?
Pripalih cigaretu jednom rukom, drugom vadio krmelje iz očiju. Nije bilo jutro za umit se. A bogami ni za prat zube. U ustima trulež od duhana. Ah, prva jutarnja cigara. Jednako zadovoljstvo kao šibanje crnogoričnim granjem nakon saune i kupke u jednom od tisuću smrznutih finskih jezera.
Hladno je dovraga bilo. Morao sam i nešto odmah opsovat. Pa rekoh: “Jebote patak, al je hladno.” I fakat je bilo hladno da sam morao i jadnu pticu opsovat. Sve su patke ionako davno otišle na jug. Jedino smo mi ostali.
Krenuh tako dolje niz ulicu pušeć cigaru, ne vadeći ju iz usta. Ruke su našle utočište u đepu. Među mrvicama, končićima i balavim maramicama.
Ljudi su žurili na sve strane, auti su prolazili zamagljenih stakala, bez da se iz njih čuje muzika. Nitko nije imao otvoren prozor.
Ušao sam u granap kupit cigarete. Prodavač je sjedio kraj plinskog kalorifera.
“Pozdrav.” – rekoh.
“Hladno bome, paša?” – odgovori prodavač ustajući se sa svoje smeđe hohlice podšivene crvenom nekakvom tkaninom koja je trebala asocirati na nešto skupo.
“Zima, zima e pa šta je, ak je zima nije jaje!” – nabrzinu izrecitirah. Nekako mi se to činilo jedino logično za reć u ovo maglovito jutro.
“Izvolite” – reče prodavač trljajući ruke kroz koje su prošle tisuće i tisuće tona robe
“Dvije Drine” – odgovorih mu, a on mi pruži cigarete.
Na stolu sam mu ostavio 3.50 marke, i samo mu rukom odmahnio da zadrži trinkegeld. Nije nešta, al od srca je. Kažem ja uvijek. Kako god.
U kafanu sam ušao bilo je puno. Zamaglile su mi se odmah naočale. Skontao sam da nije toliko ni puno koliko izgleda puno. Svi su sjedili u svojim velikim futrovanim jaknama.
“Zima, Jimbo?” – konobar se javi iza šanka
“Jok. Tek je 12. studeni. Neće ti zime još do 23. prosinca.” – napravio se ja pametan
“Jebi ti to. Do decembra će već padat snijeg naveliko” – odgovori on, dok je već stavljao šalicu da mi napravi kavu.
“Neću kavu.. čaj mi jedan napravi. I ubaci ruma unutra.”
Sjedio sam za izlogom kafane i gledao vani. U daljini se i nije mnogo toga vidjelo. Magla je progutala i nebodere i planine u pozadini. Objema rukama sam držao šalicu s čajem. Prijalo mi je. Pravo mi je prijalo. U birc su ulazili ljudi trljajući ruke i pušući u njih. Svi su odreda govorili da je hladno i proklinjali vrijeme.
Ja sam se družio sa svojim čajem i cigaretama.
Počela je još jedna sarajevska zima.
Da li znadeš kol’ko patim
Kad’ se setim jorgovana,
Ljubičica i jasmina?
