Pao snijeg u Sarajevu što možda i samo po sebi nije čudo tim više što je mjesec januar iliti siječanj međutim nekako je trebalo početi s ovim postom, zar ne?
Kako snježne prilike donose neprilike u vidu ledu vrlo je opasno hodati po ulicama pa tako stariji ljudi, mahom umirovljenici izbjegavaju izlazak van, pa čak da bi otišli po kruh.
Time se vrlo često umirovljenici hrane zalihama kruha koji su stari pa čak i do 3 mjeseca. Danas sam izašao tako sav u bojazni ne bi li poput Evgenija Plušenka pravio piruete po ulicama grada Sarajeva. Brzo sam provirio glavu na mrzlo sarajevsko jutro kad gle čuda opasnosti od leda nema. A ja sam bio razočaran. Bio sam razočaran jer sam smislio uvod za blog o ledu i opasnostima istog po ljudski organizam kad leda okuje ulice grada.
Propali mi planovi za post. I hodao sam tako razočaran po ulicama Sarajeva i gledao u tlo ne bi li slučajno našao barem nešto što bi se moglo nazvati smrzotinom.
Došao sam na trolejbusku stanicu, čekao trolu da se dobacim do Koševa, vidno rezigniran što nema leda kojem bi posvetio današnji post.
Baš se u tom trenutku neka stara baka poskliznula o rub pločnika a ja sam bio u dubokom iščekivanju da će se baka oplest i razbit koji ekstremitet, a možda i kuk! U sebi sam navijao: «Razbij se baba, razbij se baba!!» I već sam se vidio kako u blog editoru pišem o bolničkim kolima i jadnoj starici koju su odveli u bolnicu Koševo. Međutim, baka se nije razbila, uspjela je zadržati svoje tijelo čvrsto na nogama. Rezignirano i ravnodušno sam ušao u autobus, koji je bio dupkom pun i naravno smrdio svakojakim smradovima čija se lepeza širila od mirisa Željinih ćevapa preko ustajalog znoja do mirisa radioaktivnih gaća.
Stojim ja tako držim se nekako za onu štangu u trolejbusu, ispred mene sjedi neka djevojka, srednjoškolka (kasnije ću saznati da je «osmašica») i u krilu drži išarani ruksak, a ja se odmah sjetim kako sam i ja u tim godinama imao ruksak. Bio sam mlad, nadobudan i masne kose tada, pa smo svašta pisali po ruksacima, od potpisa preko «viva la revolution» do tajnog recepta za spravljanje bureka od bivoljeg mesa.
Gledam ja tako, malo voajerski, šta sve ima ispisano na njenom ruksaku kad vidim ispisano preko cijelog ruksaka nekakva web adresa. E reko, u moje doba to nije bilo. Gledam adresu kad vidim da u sebi ima blogger.ba. Ah ti Tita reko! Sad smo počeli reklamirati blogove i preko ruksaka. Brže bolje izvadim ja diskretno svoj J300i i u bilješke upišem adresu.
Pogledam blog kad ono blog nekakvog razrednog odjeljenja. VIII-1. Tako sam i saznao da je mlada djevojka osnovka-osmašica. Nisam ni znao da osnovci rade to. Zanimljivo reko. Al opasno opet. Ako se neko od profesora dočepa adrese odmah će početi raditi ukori.
Za one koje zanima evo i adresa: http://thebestone.blogger.ba/
Dođem ja na Koševo, popiti jednu kavu u Studentski Klub «Kuk», tamo na medicinskom fakultetu ne bi li možda i ja zbario kakvu koku koja studira medicinu il’ tako nešto. Popio ja kavu, izlazim van kad spazim papir:
http://kuk.blogger.ba/
pratite sva desavanja u Studentskom klubu “KUK”
Ah ti Tita reko ja opet u sebi. I studentski klubovi sad imaju svoje blogove. Fino reko.
Zanimljivo je zapravo to kako se reklamiraju blogovi. Ovo s ruksakom je recimo meni genijalna ideja. Pa i ja sam recimo suptilno reklamirao Strizibubin i svoj blog u ćevapima 2, padu berlinske ćevabdžinice. U odjavnoj špici onako.
Imao sam ja i ideju da si napravim majcu, na prsima logo ovaj s tenkom i ovim vojnikom a na leđima velikim slovima:
http://jimbo.blog.hr
Al onda si kontam… počet će me djevojke koje prate moj lik i djelo po Interpletu proganjat po gradu. Kud ću ja s toliko treba… mislim ono.. ipak sam ja jedan skroman blogger…
