Voljelo se dvoje mladih
šest mjeseci i godinu.
I htjedoše da se uzmu,
dušmani im ne dadoše.
Razbolje se l’jepa Fatma,
jedinica u majke,
poželjela žute dunje,
žute dunje iz Stambola.
Koji jebeni kurac?! Da prostite na mom vulgarnom rječniku. Dobro… voljelo se dvoje mladih i to je lijepo. Fatma se razboljela. Jebiga, takva su vremena bila onda kada si mogao fasovat boleštinu na svakom koraku. Ljudi nisu prali ni zube ni guzicu a kamoli da su poznavali čari kardiovaskularne kirurgije. Svejedno. Međutim…
Sad bih trebao početi s uvodom koji sam u bijesu preskočio. Ja se izvinjavam. Odnosno ispričavam, da budu zadovoljni hrvatski puristi. Kažu da je uvod najbitnija stvar u pisanju vijesti. Srećom pa ja ne pišem vijest. Nego đabalesku misao.
Elem… pjesma Žute Dunje na koje mlade djevojčice svršavaju, režu venu a čvrsti muškarci nakon litra žestog alkohola puste suzu i razbijaju čašu o glave ima sve preduslove odnosno, preduvjete (opet da podilazim puristima) da bude klasična ljubavna pjesma, da ne budem okrutno realan pa kažem pićkopačenička.
Sevdalinka nekakva počinje sa tamburama u nekom milozvučnom venorezačkom molu. Štima. Voljelo se dvoje mladih. Štima i to. I apsolutno svaki elemet je zadovoljen.
Što ja na kraju krajeva i ne osporavam. Ali pazite sad ovo: poželjela žute dunje/ žute dunje iz Stambola.
Pa koja je to vještica morala biti ta Fatma?! Ja mladog tog lika kojeg nema ime a možemo ga zvat Mujo, Suljo, Rupert-Igor kako god, uopće ne osuđujem što se pićkopačenički se uputio u Stambol po dunje. Jebiga čovjek je očigledno bio visokorangiran u tadašnjoj pićkopačeničkoj bojnoj.
Međutim kako je ona imala srca njega poslat u Stambol? Kao prvo tada nije bilo autoputeva, auta, aviona i Western Uniona. Iz Bosne do Stambola se putovalo četiri gladne godine na konju ili pješke. A da ne govorim o opasnostima koje su vrebale… od hajduka preko vampira do krvožednih pomahnitalih šišmiša.
I ona njega pošalje u Stambol! Ja bi ju osobno poslao u pičku materinu.
Pa što u jebeni Stambol?! Zar ga nije mogla poslat na pijacu po trešnje? Al ne bog te jebo, u Stambol direkt ti po dunje. Pa na šta su te dunje ličile kad ih je on donio iz Stambola?
Mislim i umrla je valjda jel mislim to jest tragičan dio al jebiga ko joj kriv kad je čovjeka poslala u jebeni Stambol po neke smrdljive dunje! Mogla ga je fino zamolit da joj nabere nekakvih trava ispred kuće pa da joj napravi čaj kad je već bolesna. Mislim stvarno.
Drugi tragičan lik je svakako Vasa Ladački:
Voleo je lepu… Al sirotu… Uzo bi je… Samo da je znao:
Voleš jednom u životu… Sad, bogatu il’ sirotu? To ne bira pamet… Nego srce…
Sve se nado da će ljubav proći… Zanavek je otišo iz sela…
Nikad nije piso nikom… Venčo se sa miraždžikom…
Jedinicom ćerkom nekog gazde…
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane… Sat, sa zlatnim lancem… I salaše…
Dobio je njive plodne… Vinograde blagorodne… U karuce pregnute čilaše…
Sve je im’o… Ništa imo nije…
Propio se, nije prošlo mnogo? Dušu svoju đavolu je prodo…
Znali su ga svi birtaši… Tražio je spas u čaši… Ali nije mogo da ga nađe?
Mlad je, kažu, bio, i kad je umro… Sred birtije… Od srčane kapi…
Klonula mu samo glava… Ko da drema… Ko da spava…
I još pamte šta je zadnje rek’o:
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih… Džaba bilo sata… I salaša…
Džaba bilo njiva plodnih… Vinograda blagorodnih… Džaba bilo karuca… Čilaša…
Kada nisam s onom koju volem…
Ja osobno izuzetno cijenim lik i djelo Đorđa Balaševića. Smatram da je on naš najbolji kantautor (kad kažem «naš», želim reći da nisam zadojena ustašenda koja se ograničila u onoj kifli od države). Međutim ja nisam ovdje da pričam o Balaševiću, barem ne u ovom postu.
Elem… Vasa Ladački je očigledno bio budala. I ja neznam šta svi oplakuju tog jadnog poganog seljačića. Šta želim reći… jebo ga zlatni rolex i u karuce pregnute čilaše. Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga! Jebeš karuce, taljige su zakon.
Koji je taj čovjek kreten. Zaljubio se u neku koja je eto silom prilika bila siromašna al on je željeo svašta nešta. Najgore od svega je to što njega sad svi žale. Ma ko te jebe čovječe kad si materijalista! Ja znam da je materijalizam realizam, ali realizam nije sve! Al šta jedan priprosti paor iz Banata zna?
I čovjek se propio jel đaba bilo svega kada nisam s onom koju volem. I krepo po sred birtije. I sad ti njega žali. Mislim žao je meni čovjeka što je umro i sve to. Al jebote… bio je materijalista šta nije razmišljao malo o tome u šta se upušta… jebem ga ja.
