Probudim se ja jutro u cik zore kako i dolikuje svakom pravom studentu, pripravim kavu na brzaka naravno tursku popijem je s merakom žešćim a u međuvremenu operem zube i izribam pločice u WC-u da mi se kamenac ne ufati.
Uskočim u svoje cipele a na glavu kapu nabacim svoju, Fidel Castro style kapu, i brzinom svjetlosti uvučem se u jaknu i spustim se dolje u Internet aulu. Dok sam provjeravao mejl uspio sam provaliti na servere Mossada, MI5, CIA, NSA, FSB-a i Svemasonske Globalne Lože (popularno zvane SGL). Putem Ebaya sam prodao sve dobro čuvane svjetske tajne najboljem ponuđaću sa područja Afganistana koji je odmah uplatio pare na moj žiro-račun u PBZ-u.
Izlazim van i onako iz zajebancije opalim slučajnog prolaznika high-kickom on padne a ispostavi se da je to ratni zločinac optužen pri ICTY-u. Policija mi odmah za nagradu dadne privjesak sa slikom policijskog golfa. Petice dakako. Ja sav sretan što sam uspio pomoći što je na kraju krajeva i moja građanska dužnost, a onda dalje i razmišljam pa dal je to moja građanska dužnost kad ja nisam građanin ove zemlje.
Baš sam se prepustio tom nadasve filozofsko-političkom pitanju kad osjetim ja da mene brije po ušima. Brije brate a jao obuko Fidel Castro šiltericu. Jebote patak uši su mi otkrivene kao identitet tajnih svjedoka u Haggu. I brije mene po ušima, vani tenperatura oko minus stošezdeset i dva ja mislim, u celzijusima, nedo bog da je u farenhajtima, al prži mene ona zima po ušima i prži.
Odjednom se meni zamuti u glavi i odma sam nekako slabo i vidijo. Pravo slabo. Al me ne bolu uši više. Ajde reko. Baš fino. Puše vjetar, osjetim ja na onoj tenperaturi od minus stosedamdeset i šest al mene više uši ne bole. Al slabo sad vidim.
Hodam ja tako ulicom a ono tišina predivna. Ulećem ja na faks, milijarda ljudi, a glas od nikog ćut… kao u njemom filmu. Nema tona a svi onako u nekom fastmotionu se muvaju. Aj reko dobro. Potera mene pišat, uletim ja u WC pogledam se u WC vidim nemam ja naočala. Pogledam malo bolje pa normalno da nemam naočala kad nemam ni ušiju!
Sad mi je jasno zašto ne vidim i zašto je tišina! Odem ja pišat i kako sam ledenim rukama ufatio Johnsona on mi ostane priljepljen u šaci. A bruke i belaja. Pa kako ću sad. Nemogu sad izać hodat po fakultetu sa Johnsonom u ruci. Pa šta će ljudi reć. A još nisam ni osunećen. Reći će: vidi one bezuhe vlašine što hoda s džonsonom u ruci
I jebiga tako ja mic-po-mic i nekako uspijem odvojit Johnsona od ruke i odma u potragu za svojim naočala i ušesima, prije toga pogledam kad ono nema rezultata koje sam došao vidjeti i jebiga ja trk onakav ćorav i gluv i na Skenderiji uočim dvoje cigančića kako se igraju s mojim cvikama i ušesama.
– Dajte mi moje oćale i uši!
– Daj para!
– Ne čujem vas
– HA HA!
– Jel se vi to smijete? Ne vidim dobro.
– HA HA HA!
Klinci mi ukradu novčanik i u njemu sve one silne milijone što sam zaradio prodavši dobro čuvane tajne. Ja onakav jadan uletim u trolejbus nebili se odbacio do bolnice Koševo, kadli me ufati kontrola
– Kartu molim!
– Ne čujem
– Ha. Sine taj fazon je stariji od tebe. Daj kartu
– Ne čujem
– Nemoj da ti uši otkinem! OOOO… pa ti ni nemaš ušiju? Ma đe su ti uši?
– Ne čujem
– A! Eto ih!
Pizda revizorska mi mazne jedno uho iz đepa. Nekako sam se ja uspio doteglit do bolnice Koševo jedom rukom konstano držeći naočale nebili vidio gdje hodam.
Kako sam uspio spasit jedno uho, zašiju mi to jedno, a na drugu stranu mi prišarafe satelitsku antetnu. Elobovu.
Onakav jadan hodam ja ulicom svi mi se smiju, ja jadan izgubio i apetit od svih nedaća koje su me pogodile kroz ovaj dan kad me razjarena masa studenata baci na pod, prišarafe dva LMB-a na uho i još jedan na ovo pravo uho (neznam ni ja zašto), nabace me na krov i uštekaju mi kablo u pakaš.
Sad gledaju Al Jazeeru dok ja gladan mrznem na krovu. Dao Bog pa mi uši otpale!
