“Jeste vidli? Smjenilo nam ministricu. A dobra je ona bila znaš. Stala je na rak ranu ove države. Malo je tjela stat ovim glavonjama na kraj i odma ju Sanader… vuš! Maknio ju. A to što je kao objavila da država plaća Generalovu obranu… pa šta? I treba to država platit! On se za nju borio! A ako mu dokažu da je kriv, onda nek’ guli robiju…. al država mu je dužna platit obranu. A ministricu… i smjenilo ju je zato što nije bila iz HDZ-a isto… da da….”
Tako je jedan razvojačeni branitelj dao svoju dnevno-političku analizu za jučer. Jučer sam silom prilika hodao po nekakvim državnim odnosno županijsko/gradskim institucijama a naravno po čekaonicama se svašta tako može naćuti.
I nakon jedno čekanja od dobrih sat vremena u redu dođem ja na red.
Ulazim ja u ured: – “Dobar dan, ja sam taj i taj, zanima me to i to.”
Sad ja naravno očekujem onaj scenarijo:
Nikada mi neće biti jasna ta naša birokracija! Šalju te iz reda u red i kad konačno dođeš u pravi onda ti fali neki komadić papira na kojem ti piše isto što i na svih ostalih 100 koje držiš u ruci samo što je on druge boje, lila sa tufnicama, recimo. I tako ti onda odeš u sobu 987653845 na 3. katu gdje ti neka brkata žena kaže da je s tvojom starom išla u razred u srednjoj i da je bila ludo zaljubljena u tvoga tatu i otkako ga je tvoja mama njoj otela, ona se propila i ne vidi na jedno oko. Naravno da ti ne da taj papirić “x”, nego te šalje u sobu 67489224 na 2. katu gdje vidiš još par ljudi kako stoje pred vratima. Pitaš ih koliko dugo čekaju, a jedan od njih ti odgovara da ga je mama tu dovela prije par godina, onda kad je Tito umro… Možda sam malo preuveličao, ali to stvarno tako izgleda! Kad bi te službenike plaćali po učinkovitosti onda bi to na nešto i ličilo. Znam da ti jadni ljudi što rade u tim prekrasnim uvjetima (sjetim se kancelarija u Milovićki) nisu u potpunosti krivi, ali jebi ga! De neću više o tome…
I ulazim ja tako u ured, očekujem polupijanu babu koja žmiri na jedno oko i koja ima ispod stola spremljene noževe za rezanje kupusa i vratnih žila ili barem petarde krupnijeg kalibra, kad odjednom:
“Dobar dan… izvolite kako vam mogu pomoći?”
Pogledam ja u službenicu, ono neka zgodna mlada zelenooka cura. Ja se smrzo. Jel sam naravno očekivao polupijanu jednooku babu i otprilike ovakav dijalog: – “GWA! GWA! Takse! Takse! Sto milijona! Maraka! U taksama! Rodni list, domovinca, rodovnica, putovnica, gruntovnica, guzica! GWA! HA HA HA! Živjela sotona državne birokracije!!! Gwa!”
I stojim ja tako zbunjen, gledam ju u one zelene oči i odma se zaljubio.
Ponovi ona: – “Izvolite kako vam mogu pomoći?”
Ja i dalje blentavo piljim u njene okice kada progovorim: – “Hočeš li se udati za mene? Ja sam samo student. I nemam ti puno ponudit. Osim bezuvjetne ljubavi. Ništa drugo… a šta nam i treba više… komad kruha i malo neba da po njemu razvijamo svoje snove kao pitu od jabuka… jako fino pitu od jabuka. Molim te udaj se za mene.”
Još ja pilijo jedno vrijeme u njene oči a sad i ona pilji u moje oči. Skontam ja nakon nekog vremena šta sam reko i sad ja očekujem da povuće ona na mene nekakvo vatreno oružje NATO standarda, ili da barem pozove zaštitara koji će spremno uletiti u ured sa već spremnjenom uputnicom na moje ime za psihijatrijski odjel brodske bolnice.
– “Hihihi… hvala na ponudi… ali ja imam dečka… ali hvala na ponudi svakako, vrlo je laskava… a kako ti mogu pomoći?”
reče ona, ne potegnuvši oružje vatreno NATO standarda.
E… kako mi možeš pomoći… pa udaj se za mene! Pomislim ja… i još se više zaljubim.
– “Pa eto ja sam mislio… a da… ja sam taj i taj i trebam to i to…” – kažem ja napokon i uvalim joj nekakvu hrpu nekakvih papira.
– “Joj. Nažalost ne mogu s ovim ništa. Ali ovako ćemo… hajde idite vi tamo i tamo, recite da sam vas ja poslala, oni će vam dat to i to a vi se vratit kod mene pa ćemo rješit to tako i tako.” – reče zelenooka nesuđena supruga moja.
– “Hvala ti.” – rekoh i odšetam se da napustim ured.
Nabijem kapu na vr’ očiju, okrenem se prema njoj: – “Ponuda još uvijek stoji.”
Namignem joj i napustim ured.
Odem ja na mjesto to i to… čekam ja u redu, očekujem ja još jednu službenicu naravno lijepu, može i plavooku.
– “Slijedećiiii!” – drekne se neko kroz zatvorena vrata, uđem ja u ured. – “Dobar dan, ja sam taj i taj…” – nisam ni stigao završiti rečenicu kada ugledam službenicu sa čokančićem rakije kako reže slaninu na nekakvim dokumentima. Luk jede ko jabuku.
– “GWA!” – pozdravi ona mene odmjeravajući me onim zdravim okom.
– “Gwa i vama gospođo…” – kažem ja, nisam ni završio kad se ona nadoveže:
– “Pa jel ne vidiš da jedem?”
– “Vidim.”
– “Pa pauza mi je konju jedan!”
– “Pa šta ste rekli onda slijedeći?”
– “Mi u državnoj službi imamo pravo pravit pauzu svakih 68 sekundi!”
– “Aha.. pa dobro ja ovaj…”
– “Marš na trafiku kupit taksi za sto milijona! Maraka!”
– “Pa nisam ni reko šta trebam…”
– “Svi vi isto trebate! Da mene vamo zajebavate!”
– “Pa nije gospođo tako…”
– “GWA! GWA! Živjela birokratska sotona!”
Jedva sam uteko iz njenog ureda. I sad slabije čujem zbog petardi. Onih, krupnijeg kalibra…
