Dan je bio savršen za sve osim za sjedenje u birtiji sa kariranim stoljnjacima, narančastim šankom i crvenim plastičnim barskim stolicama. Apsolutno je dan bio za radit bilo šta drugo osim za to. Sunce je okupalo probuđeni grad a Laki i Džoni su sjedili u birtiji kod Lojze pijuckaći kavu iz džezve pošto kafe-aparat još od demokratskih promjena nije dobro proživio tranziciju u tržište slobodnog kapitala.
Pijuckali su lagano kavu i pušili i sve bi bilo dobro da nije došlo da naprasite Lakijeve reakcije na još neutvrđeni razlog i/ili situaciju.
Jebat, jebat, jebat, jebat, jebat, jebat – počeo je vikat i trest se u luđačkom jazz ritmu,jebat, jebat, jebat nije prestajao vikat već je upotrijebio sad i šake po kojima je lupao po stolu kao crnci u afričkim kvazi-republikama kada dozivaju bogove banana.
Ma koji ti je kurac? – upitao ga je Džoni nakon nekog vremena, točnije onog trenutka kada je sa limenog stola od silnih udaraca doljetela plastična pepeljara u njegovo krilo.
Jebat, jebat, jebat, jebat – nije se Laki dao smest, tako da na kraju Džoni odluči pozvati gazdu birtije koji je čistio nokte iznad slavnog kafe-aprata: E Lojza brate! Daj nam dve pive!
Lojza je donio dvije klipe lokalnog nazovimo-ga-piva i dao ih Džoniju pošto je pod nasrtajom Lakijevih šaka stol doživljavao podrhtavanja kao Banja Luka.
Džoni prihvati pive, iz jedne odma strese dobar cug, a drugu polako pruži Lakiju: Vid pivo…!
Laki je i dalje u svom zaraznom ritmu ponavljao kao mantru samo jednu riječ međutim ipak je sklonio ruke i objema prihvatio pivo. Halapljivo je proguto klipu i stresao kompletan sadržaj u sebe.
Odložio je praznu bocu na stol, lagano spustio ruke i nastavio mantrati – ovaj put tiše i smirenije.
Džoni se opet okrene ka Gazdi: E Lojza brate! Daj nam po dva Jubilarna. Dupla!
Lojza bez pogovora donese žućkasto-smećkasto piće i stavi ih ispred Lakija i Džonija.
Džoni uhvati čašu podigne je u i nazdravi. Laki učini isto i obojica stresu u hipu žestoki alkohol u svoja mlada tijela.
AAAA! Uf…. Dooobar! – reče Laki a u očima mu se napokon mogao vidjeti spokoj.
Šta je druže? Ufatilo te malo proljeće, a? – upita ga Džoni a Laki mu odgovori: – Ma jebo prvi april. Men’ sad dobro.
– Ma čovječe ti si puko!
A, vidiš, nisi u pravu – započne mudru teoriju Laki – Svi smo ti mi druže puknuti… neko manje neko više uglavnom… ne ne… čekaj… da, da… e dakle… svi smo mi puknuti jednako… taki dođemo na svijet e sad je stvar u tome ko će se kako pokrpat, kužiš? Mi se krpamo jer smo već puknuti, pa ko se uspije pokrpat njemu dobro, ko ne uspije – jebi ga… nek živi socijalno neprilagođen… ko te jebe, druže moj, ko te šta pita… taka su ti vremena došla.
Džoni pripali cigaru, ugasi šibicu u prepunu pepeljaru i udahne duboko dim krđave cigare: – Ma jel čuješ ti sebe šta ti pričaš čovječe?! Ja nisam čuo nešto debilnije i infatilnije u svom životu!
-A nisi? Pa gdje si bio onda zadnjih pet minuta? – prekine ga Laki, okrene se prema Lojzi i naruči litru brljave rakije.
Sunce je napokon zalazilo iza brda.
Ma jebo prvi april – kratko rezimira Laki.
