Ja bolujem od nekih disklejmera. Zašto ovakav naslov – zašto ovakva slika… prije napišem pseudofilozofski naslov i okačim neku sliku bezveznu koja nema veze s pameti pa se ti misli… sad mi nekako sve fol mora imati smisla odnosno osjećam dužnost da se objašnjavam… pa eto… naslov je refren pjesme Đorđa Balaševića “Medena vremena” (Album: Celovečernji The Kid, 1983.) a slika vidite to mi je kum koji spremno pozira ispred novih kola (Fiat Punto 1.2 Active) tek što smo se domogli teritorija RH(Slavonski Šamac, Brodsko-Posavska Županija). Valjda se neće ljutit što sam ga okačio na blog. Kačio je i on mene sto puta.
Nego… krenem ja sinoć iz Sarajva kući jel i kaže mi jedan drug iz doma, odnosno preporuči mi da ne kupim kartu za vlak/voz. On je Zeničanin, što znači da putuje u Zenicu često kući, pa kaže da on uvijek tutne kondukteru 3 konvertibilne marke umjesto da plati punu cijenu karte. Njemu dobro, kondukteru dobro… to je jednostavno bh realnost.
Ja sam to već jednom vidio… jedan student FKN-a je prošli put kada sam se vozio/navlačio kući isto tako prošao. Tutnio je 3KM konduktru dok sam ja imao urednu međuentitesku bjelicu plačenu do Modriče.
Uredno plačena karta do Doboja (u Doboju me trebala dočekati službena delegacija… mislim i dočekali su me da nebi bilo kakve zabune) je nekih oko 14 maraka. Drug je preporučio da tutnem kondukteru 5KM (18.8 KN po današnjem srednjem tečaju Narodne Banke BiH) i time uštedim dakle 9 maraka (što je recimo dovoljno za kilu bureka, il recimo skoro pa šteku Drine) no kako bilo u svakom slučaju odlučim se ja za ovaj riskantni potez.
I hajde sjednem ja u kupe i baš je nevjerovatno bilo da je vlak bio krcat. Mislim stvarno nevjerovatno. Uvijek putuje oko 0.8 putnika prosječno po kupeu a ovaj put krcat kupe… neka dvojica Žepčaka i neka sretna mlada četveročlana obitelj (patera familiasa su bacili u drugi kupe zbog nedostatka mjesta). Uglavnom ja sam se domogao svog mjesta uz prozor koje je zgodno zbog položaja pepeljare, prozora kroz koji se ionako ništa ne vidi i tako još nekih komocija drugih.
Uglavnom svi su sad sjedili kad evo ti konduktera.
“Karte na pregled”
Kuliram ja, vadim petaka, kad pogledam a svi imaju uredne karte. Ajd u paradajz sos! Skonto je čika kondukter naravno novčanicu s likom Meše Selimovića u mojoj ruci… međutim… uzo bi on… vidim ja njemu po faci međutim đe ćeš mito primit na očigled ostalih putnika s uredno plaćenom kartom?!
“Dokle momče?”
“Doboj” – nekako sam to pokušao izgovoriti kao Dobojlija. Na kraju je ispalo kao da Zagorac priča šumadijski.
“Što nemaš kartu?”
“A eto ja zaboravio pa mi se žurilo student sam ja nemam novac imam za kartu al sam zaboravio nisam stigao bojao sam se da ne zakasnim nemam al tjeo sam ja pa mislim eto ako nije problem da ovaj možda…”
“Moraš kupit kartu”
“Platit ću ja”
“Aj sad… ako dođe kontrola reci da si sad ušo negdje… Podlugovi, Visoko… da nije radila blagajna… pa plati kartu..”
“OK, fala ljepa”
“Ajd sad.”
I ode on. Kurac moj kontrola mislim si ja. Ma kakva kontrola to ni ne postoji. Ja ih bar nikad nisam vidio. Vratit će se on još po petaka kad se raščisti.
Kad došla Zenica ona četveročlana obitelj se negdje izgubila (mislim da je pater familias našao kupe gdje mogu biti svi na okupu) a Žepčaci su na hodniku raspravljali o hercegovačkoj klimi i boljem urodu u Bosni (naspram Hercegovine jel). Tako da sam sad bio sam u kupeu.
Kad evo nazad konduktera. Sjeo on pored mene onako… da on to kul raspravi samnom… kao starij čiko mladom studentu bačenom u beli svet.
“Što nisi kupio kartu?”
“Ma neam pojma. Mislio sam da se možemo dogovorit nekako možda…”
“Moraš imat kartu. Jel imaš za kartu?”
Mislim si ja jebote patak što me jebeš, znam da ti je samo da uzmeš tog petaka šta se praviš fin sad.
“Imam… ja mislim” – šupljiram ja njemu i počnem rovit po novčaniku.
Izvadim petaka, pa dvije marke… pa onda deset na kraju… jebiga… nek me globi sad.
“Ajd. Bit će ovo u redu.” – uzme mi petaka i one dvije markice.
Mislim si ja… šta si mi prodavao priču glupu… mogo si odma reć da je petak malo i doviđenja.
Još je on mene nešto peglo kakav je život u Doboju, kako fakultet i tako. A ja sam vješto nasro nešto mislim ipak nas na fakultetu uče da lažemo… to je valjda bit novinarstva balkanskog.
Još ja i Dobojlija ispo.
Uglavnom kako mi je ostalo para, uspio sam delegaciji jednim dijelom pokrit trošak za ćevape u Šešlijama (jedan živopisan restoran na razmeđu puteva Doboj – Derventa – Modriča za koji je moj ex-ex cimer rekao “E šta ti je kad daš slijepcu diplomu arhitekte”)
Vjerovatno bi ova priča imala sretan kraj da nas pred Modričom nije zaustavila dežurna radarska patrola policije Republike Srpske koja je uslikala kretanje našeg vozila (gore spomenutog Punta 1.2 Active) prekomjernom brzinom (nekih 20-ak kmph). E tu je kum nastupio da prodaje socijalu i šupljake. Studenti… žuri nam se kući… kasno je… nemamo novaca… tra-la-la… Organ MUP-a RS-a je za to naplatio “simboličnu” kaznu od 10KM (koju nije ni pisao – naravno).
Možda bi sad već ova priča imala sretan kraj da se Krešina Mazda nije ugasila na raskrižju u Kopanici. Anlasuj, al se auto upalit neće. Neki veseli mladi Šolja kad je vidio da nam se auto ne da upaliti gestikulirao je rukama da ostavimo auto i da dođemo s njim pit. Srećom auto se upalio jer u protivnom Bob i ja bi sad patili od teške glavobolje i mamurluka.
I eto ti napokon sretnog kraja.
