Nedavno dok sam još bio u matičnoj zemlji, veselo španciram ja ka stanu svom noseći u jednoj ruci kulin&šunku a u drugo kolače&rakiju kadli s druge strane klinci povikaše:
“Čiko, čiko znatel’ kolko ima sati?”
Ja nastavim dalje naravno kad oni ponoviše svoj inqury. Okrenem se ja i skontam da u Cesarčevoj nema nikog osim gorespomentuih klinaca i moje nemale malenkosti.
“MOLIM?!” – grnem ja na djecu, a ona ponove:
“Čiko, čiko znatel’ kolko ima sati?”
“Znam al’ neznam. Nemogu sad vadit telefon vidite da su mi pune ruke. I kakav sam vam ja čiko?!”
Djeca me zbunjeno pogledaše i nastave samo dalje svojim putem.
“Jebo vas čiko” – promrmljam u sebi i uđem u dvorište zgrade.
Ulazim danas u pekaru, neka nena ispred mene kupuje neke kiflice i lenju pitu za koju se ispostavilo da je ustvari kolač od jabuke, kada se odjednom meni obrati druga trgovkinja:
“Izvolte gospodine.”
Okrenem se ja za 180, pa potom za 360 stupnjeva u tom pitoresknom objektu kvadrature 4 metra (četvorna dakako) i vidim da sam izgleda ja taj gospodin.
“Gospodin?! Dobro…. gospodin će štrudlu od višnje.”
Kakav mrtvi gospodin?! Halooo?! Mislim pa đe su drugovi otišli? To me podsjetilo na Kusturicin Underground kad se Marko Popara Crni svađa sa UNPROFORCEM.
Nešto u stilu:
– “Na kojoj ste vi strani, gospodine?”
– “Na svojoj, druže!”
– “Ja nisam drug, gospodine!”
– “Ja nisam gospodin, druže!”
Vala možda sam svašta bio za ovo malo proživljenih godina al nikako čiko i gospodin!
Čiko, jebote! Mislim dal ja u kaputu iz 70-ih nosim u cekeru grincajg sa pijace jer me žena na to naterala?
Gospodin? Pa gdje mi je odjelo i aktovka.
Kažu odjelo ne čini čovjeka. Al jebemu sve, pa baš nisam za čiku il gospodina u zelenoj vijetnamci, farmerkama i najkama (koje su da, btw. šila djeca u Vijetnamu za 40 centa tjedno).
Rano je za ikakve čike il gospodine.
Imamo mi domara u domu (domar u domu… smješno) koji persira sve studente. Meni je to recimo smješno. Ono kao fora mi je. Zajebancija. Al jebote da me neko u pekari oslovljava sa gospodine… ma đe ću ti ja bit gospodin, pa ja kad se napijem zapišam pola grada. To ne rade gospoda.
Ono druže komunistički je pravo nekako prihvatljivo. Svi smo mi drugovi pa ono. Dođeš u pekaru: “Izvolte druže”, a ja bi onda onako još malo ko i zaflerto sa prodavačicom pa bih joj rekao:
“Štrudlu s višnjom, drugarice mila…”
A kad me oslovi sa gospodin šta da joj ja odgovorim?! Štrudlu, gospođo/gospođice/gospodične. I da koja je razlika između gospođice i gospodične? To ja recimo nikad nisam konto.
Mislim to sa oslovljavanje… to mi je nekako sve… nisam ja gospodin… nikako…. to mi je buržujski užasno… a tek čiko… ma bježi.
Radije bi da mi je rekla: “Jebivjetre, štaš’ jest?” Mislim ne bih voli da mi je to radije rekla al bi opet imao recimo o čem pisat.
I da završim samo današnji post… na Drveniji, dakle prije mosta kraj birtije “Baza” ima ta famozna pekara, u kojoj su najbolje štrudle od višnje koje sam ja jeo u životu. Stvarno nisam bolje jeo.
Samo što se izlažete riziku da vas oslove sa gospodine.
