Meni duša uvijek zaigra
kada čardaš zasvira.
Nikad pod većim utjecajem Šokadije nego sad. Samo slušam Šokadiju i ponekad za odmor raspalim Dire Straitse, ali uglavnom iskopao sam u nekoj svojoj muzičkoj arhivi Škoru iz tamburaških dana i što jest jest stvarno je Škoro bio onda Car. Ovo sad Balaš-Thompson (?!) varijanta mu je užasna… nije baš užasna međutim bolji je bio kao bećar. Oj oraje, oraje… daleko sam od tebe!
Nego eto tako nije me bilo podugo da piskaram po blogu, moglo bi se reć i da nisam išta imao zanimljivo da kažem. Nema ni sad doduše, osim da konstatiram da je Škoro kao tamburaš bio Car.
Meni čini se da su noći te,
zvijezde sve nama sijale.
Pokraj čarde trava polegla,
nama pamet pobjegla.
Evo recimo smješne jedne situacije od prije par dana (jučer, prekjučer… neznam ni ja točno). Uglavnom, završio sam na nekakvoj izložbi “Zbogom oružje”… i to vojnoj jakni i kapi Lovačkog saveza Splitsko-dalmatinske županije. Još samo mi je falio karabin na ramenu.
Kad kupim kožnu jaknu otići ću na nekakve demonstracije društva za zaštitu životinja.
In Kazahstan we kill dogs for fun.
I eto…
