Provtni naslov ovog posta trebao je biti povratak otpisanog ili otpisanih, međutim kao budući novinar znam da publiku treba privući bombastičnim naslovom, a seks uvijek prodaje. Pa makar i drvo naranče odnosno cappy sok.
Vratio sam se. For good. Naime, danas nekad oko 14h Jimbova gajba je opremljena broadband internet vezom a i od nedavno sam ponosni vlasnik notebooka koji nosi ponosni naslov “Jimbovo mobilno konfuteralo” a u punom nazivu “Konfuteralo za intelektualni rad i đabalesku razonodu”. Svježi blogovi od sada često – garantirano.
Bio sam prije par dana kod kuće u Slavoniji povodom reevaluacije moje sposobnosti za služenje obveznog vojnog roka u Hrvatskoj Vojsci i baš sam natipkao jedan fini post međutim jebaj ga stara greška, kuco ga u editoru, ugasio tab u Operi… i ošlo sve u tri lepe materine.
A sada kratka priča.
Ja sam komjuter, tj. onaj koji na posao, u mom slučaju fakultet, putujem javnim transportom. I tako svako jutro ja putujem trolejbusom koji mi staje ravno ispred prozorom. I tako jutros ja idem na fakultet, čekam trolu, hladno je vani, pingvini ispred one bajtice gdje se pilići prodaju žicaju po pola marke za komad vruće zeljanice i čaj s rumom.
Kad dolazi ona mala trola, kad kažem mala, ne mislim na malu tipa mala oni tupavih turskih autobusa, nego mala – bez harmonike. Dakle jedan ulaz (prednja vrata) i dva izlaza (sredina i zadnja vrata).
Marku sedamdeset košta vozna karta, što po nekom odokativnom omjeru iznosi oko 6.80 KN što ja kao pravi student naravno ne plaćam. A u Sarajevu nemamo Bandića da nam da prijevoz zađabe.
Pravilo nalaže da u trolu uđeš na prednja vrata, platiš ili pokažeš kartu vozaču električnog autobusa i onda zauzmeš svoje mjesto u limenoj kutiji.
I čekam ja tako na srednjim vratima, dakle da uđem na srednja vrata, izbjegnem plaćanje karte i ukratko da se švercam. Kadli… vozač otvori prva vrata a izlaze ne otvara. Ja gledam… i nakon što su se putnici ukrcali, odvezao se nekih 10 metara dalje i onda otvorio izlaze da pusti putnike van, a nama švercerima da onemogući ulazak u autobus.
Kapitulirao sam ko Njemačka ’45. Svaka čast! Slijedeći put kad naiđe ta trola, platit ću kartu, šoferu dat za kavu i pružit mu ruku. Facovitiju zajebanciju od GRAS-ovaca nisam vidio nikad.
Tolko za večeras.
