Opet. Baš odličan sam.
Krenem danas u trgovinu (dućan/granap/prodavnicu) kupit detergent za suđe i žvake. Dodjem na kasu, djevojka mi naplati, izvadim ja šlajubuk kad ono – prazan. AAA. Počeo sam se pipat panično po svim đepovima u nadi da sam poneo pare kad sam krenio u trgovinu kadli šipak.
“Oprostite drugarice, evo me za minut s novcem”
I onakav šlampav brzo uteknem s kase masne kose i poluprljave jakne. Vratim se, platim i opet uteknem. Na očigleda zbunjenih kupaca i prodavačica.
A nije mi ovo prvi put. Prije jedno mjesec dana, isti scenarij. Sitni šoping, ja bez love. Zapravo, tad bez novčanika.
Kada god idem negdje uvijek provjeravam da ponesem 3 (slovima: tri) stvari, a to su ključevi, mobitel i novčanik. Kako sam danas išao u trgovinu, koja je relativno blizu, zaključio sam da mi nije potreban mobitel i tako sam si sjebao čitavu koncepciju.
Eto, neki dan sam recimo ponio sve ključeve iz stana, što je mog cimera nagnalo da radi akciju izlaska iz stana preko gromobrana.
Dok sam bio mladi gimnazijalac zaboravljao sam stvari svakodnevno. Što i nije bio neki problem, pošto su mi sve glavne knjige bile u školi, prve tri godine pod klupom, zadnju godinu u ormariću koji je dobio svaki učenik. A kako sam učio…? E… pa nikako.
I elem, krenem ja tako jednom u školu, nikakav, mrljav, kasnim po starom dobrom običaju. Španciram ja tako prema tvrđavi (gdje se nalazi škola) u polusnu, ulazim u školu dobar dan ispričavam se što kasnim i sjednem u klupu.
Sav u polusnu, mrljav ne vidim ništa na ploču. Ajde Jimbo, probudi se i barem pokušaj pratiti nastavu. Ali jok. Ne vidim ja ploču nikako. Velika dupla mrlja.
Sad mi već ništa nije bilo jasno. Pa morao sam se dosad probuditi kako tako.
Instinktivno mi poleti ruka da podignem naočale s nosa, kadli – nema naočala. Kata & strofa. Uspio sam zaboraviti naočale bez kojih jednostavno ne funkcioniram. Cijeli dan mi je bio nikakav. Naškiljen sam hodao po hodnicima škole sudarajući se s fazanima.
Ili isto tako jednom dođem ja ispit i položim nekom jadnom šesticom. Proziva mene profesorica da mi upiše ocijenu u index, i ja se nekako provučem iz zadnje klupe s ogromnim rancem na leđima. Naime za 15 minuta sam imao autobus da idem u Slavoniju.
– “Jimbo, Jimbo, pa vi ste bili meni redoviti na predavanjima. Pa što samo šest?”
– “A šta ja znam… nisam pripremio dobro” – laž & obmana, to je zapravo bio prvi ispit na fakultetu koji sam ja itekako pripremio, međutim bio sam naivni brucoš i nisam znao da se na ispitu može prepisati. I dok su kolege bjesomučno prepisivali iz knjige, ja sam se oslanjao na znanje iz glave. Al nemoš bit šupak pa cinkat ljude.
– “A da dođete na drugi termin, pa da polažete većom ocijenom – usmeno?”
– “Ma jok. Ocjena je ocjena”
– “Hoćemo li pisati onda?”
– “Jašta ćemo”
– “Dajte index, kolega.”
Pružim ja profesorici index, kadli ona kaže meni:
– “Nisam vam ja carinik, kolega.”
Ne kontam ja nju sekunde. Gledam ja nju bljedo, nije mi ništa jasno.
Kadli ona zamahne ispred mene sa mojom putovnicom.
If… Počeo sam kopati po rancu i na oduševljenje kolega studenata uspio sam nać index negdje na dnu ranca ispod bokserica.
Upiše profesorica ocjenu, vrati index i zaželi mi sretan put.
Šmugnem ja ka vratima s indexom i putovnicom u ruci, ranac na jednom ramenu, gaće vire s otovora, kadli se opet oglasi profesorica
“Kolega! Nemojte cariniku dat index na granici!”
“Pa nije šestica sramota! Zdravo.”
I pobjegoh u vidu magle.
