Onomad sam kod kuma Nikole dok je dotični još redovito pisao blog i redovito se bavio studijem čitao kako je išao polagati ispit kod cijenjenog profesora.
Elem ovaj je izašao na ispit i dotični profesor mu ja postavio pitanje na koje ovaj nije znao odgovor.
Nikola se komšeao, nije baš na to znao a sve ostalo je držao u malom prstu, kada mu je profesor odao jednu tajnu duboko skrivanu još od vremena sholastike.
Profesori znaju što studenti nisu naučili!
Kako. To je moć koja se dobiva stjecanjem profesorskog zvanja.
Da stvar bude još bolja i zanimljivija – danas ja izlazio na ispit. I položio sa solidnom osmicom (ekvivalent hrvatskoj ocijeni 4, odnosno vrlo dobar).
Pripremao sam se za ovaj ispit, a bilo je poprilično i lako se pripremiti pošto nam je profesor dao popis pitanja, odnosno 36 pitanja/tematske cijeline koje će biti na ispitu.
Ja sam pripremio 33. pitanja vrlo dobro, a 3 sam preskočio skontavši da je mala vjerovatnost i omjer da će me zakačiti baš ta tri pitanja. Nekako su mi bila mrska na pogled i činila su se irelevantna za sam predmet.
Kolega i ja smo ušli u kabinet.
Kolega je prvi odgovarao.
Prvo pitanje.
Da sam ga ja dobio mislim da bih mogao pričati do preksutra. Inače sam specifičan po tome što vješto kombiniram jeftinu demagogiju i kompleksni ideološki govor, pa tako da neki kažu da znam srat, a Nikola to ljepše kamuflira pa kaže da sam – blagoglagoljiv.
Dođem i ja na red. Dobijem pitanje u kojem sam vješto primjenio tehniku pričam ti priču, opće znanje, naučeno i nevjerovatan dar za nebitne detalje.
Profesor je bio zadovoljan.
Drugo pitanje.
Da, drugo pitanje. Bilo je to jedno od onih nesretnih tri pitanja koje nisam naučio. Ne da ih nisam naučio. Nisam mogao pitanje, situaciju smjestiti ni u kronološki kontekst… ma u nikakav kontekst.
Odgovorio sam na pitanje tako da sam ponovio to pitanje premještajući poredak riječi pitanja.
Pognem glavu i pogledam profesora preko okvira naočala. Na to on pogne glavu i pogleda mene preko okivra svojih naočala.
Uslijedila je komunikacija pogledima, nešto kao telepatija – ali samo oči govore. To bi se moglo prevesti nekako ovako:
– “Znali ste da ne znam ovo pitanje.”
– “Mi profesori znamo što vi niste naučili.”
– “Znam, samo u zabludu upadoh po ko zna koji put.”
– “Imaju još dva pitanja.”
– “Molim vas, samo ne ta dva!”
– “He he… a ovo prvo si dobro odgovorio. I ovo ostalo ćeš dobro odgovoriti. Samo da ti ne postavim ovo što ne znaš opet.”
– “Molim vas, ne!”
– “Hm….”
Pogledavali smo se još u šutnji. Nakon nekoliko trenutaka prave riječi progovore:
– “Dobro kolega, ajmo sad ovo….”
I postavi mi pitanje koje je bilo u domeni onog što sam naučio.
Laknulo mi je i ja sam počeo odgovarat.
Profesor je uzeo index, upisao osmicu i ja sam otpirjao veselo s fakulteta.
I onda se sjetih onog vica kada sin upita oca kako je prošlo na ispitu. Kaže ovaj – pao. Pa jesi li znao sva pitanja? Kaže ovaj – jesam. Pa kako si pao? Pa nisam znao odgovore.
I eto kako zapravo mi nekad olako neke mudrosti zaboravimo odnosno povodimo se onom –ma, neće mene.
Neće, vraga…
