Piše mi se pa ću pisat.
Iako nisam profilirao neku određenu temu.
M65 jaknu, popularnu vijetnamku nosi Osama bin Laden. Skoro na svakoj snimci je u svojoj kamuflažnoj vijetnamci. Nosio ju je Robert De Niro u Taksistu.
A znate da ju nosim i ja. I to čak imam dvije. Al moram vam nešto priznat. Nisu oriđiđi. O ne..
Moja je LP M-65. Tješi me jedino što su tu vijetnamku opisali kao “najkvalitetniju kopiju na tržištu”.
Uglavnom jednu vijetnamku sam, da prostite, sjebo 04. prosinca godine prošle nasvinjokolji. A dogodilo se to ovako…
Pošto je sav posao bio obavljen, a ja već pomalo intoksiniran alkoholom sjedoh kraj vatre. I sad kako je onaj alkohol počeo da, kak bi se to reklo kick-in, valjda se počele vene proširivat, a vani mrak debelo palo, kraj jezera kuća mala, tu je ona dragog čekala… Elem, o čem sam pričao? A da… I uglavnom kako je meni bivalo sve hladnije i hladnije, ja sam panj na kojem sam sjedio povlačio sve bliže i bliže dok bukvalno nisam sjedio u vatri među ražnjićima. I spalim ju na rukavu. Tužno.
Al imam ja drugu vijetnamku. Identična ovoj. Samo bez rupe na rukavu.
I tako nosim ja jaknu u grudni oliti sisni đep stavio dvije kemijske olovke, od koje je jedna ovako dosta zanimljiva olovka marke Fishbone. E kakva je to olovka. Pa to je olovka u koju idu ona punjenja koja idu u nalivpera, al nije nalivpero nego je olovka koja piše onom tintom.
Dođoh na fakultet kad ja pogleda… puna bašta vode!
Ne ne… nije bila puna bašta vode, nego se meni cijeli rukav tintast. Otkud tinta, nije plava kiša padala? Kad ja pogleda, olovka se preliva!
Otvorila se olovka u transportu i iscurila tinta po džepu iz džepa po rukavu. Kata i strofa u jednom.
I ne bude meni mrsko, odem ja do Mercatora kupit Vanish. Vidio ja na reklami da to otklanja tragove kave, trave, krvi, slanine, osiromašenog urana i svačega nečega.
Nalio ja po rukavu, nalio po džepu, pratio sva upozorenja i uputstva, ulio 100ml tamo gdje se uljeva omekšivač i uglavnom stavio na 65 stupnjeva ovih naših metričkih.
Opralo se rublje, izvadim van – rukav čist. Mislim si ja… dobar veniš nema šta. Kad pogleda ja džep… mrlje i dalje uporno stoje. Da su se milimetra smanjile u radijusu. Nula bodova.
I tako, da prostite, sjebah i drugu vijetnamku.
A Vanish je bezveze! Bojkotirajte veniš! Sa venišom jedinom vam pare nestanu.
Osta ja bez obje jakne.
A kako je vrijeme zahladilo, odoh da saniram barem jednu. Pa se odlučih za ovu spaljenu pošto je tu šteta manja.
Ne budem ni teško, pa trknem do grada na tržnicu Sirano ne bilih si kupio kakvu prišivku ludu. Imao sam veliku želju da bude to Vućko, maskota sarajevske olimpijade ’84. To zato što smo Vućko i ja godište. A i sviđa mi se Vućko, to mi je definitvno najbolja maskota olimpijska.
Naravno da nisam našao Vućka, nego sam kupio turbo pozersku kubansku zastavu sa Cheom (slika gore).
Drugu sam odlučio srediti tako što ću je obojiti u crno i tako ću imati dvije iste a različite jakne.
Ovu crnu ću koristi za svečane prilike. Ako budem išao u svatove, nekom na diplomski ili na operu…
A ova zelena pozerska sa kubanskom zastavom i likom Chea će mi biti every day jakna.
Danas sam skužio koliko sam ovisan o naočalama. Nosim naočale, mislim da ima malo više od 10 godina, nije mi doduše neka velika dioptrija (-1.5 koliko se sjećam ili -2.0), ali bez naočala jednostavno ne funkcioniram.
Ima mojih prijatelja koji imaju istu toliku dioptriju pa bez problema voze auto i tako svašta nešta, međutim ja sam bespomoćan bez svojih očala. Kad se probudim, nabacim ih na nos i kad legnem skinem ih. Iako se u zadnje vrijeme često dešava da zaspem dok gledam JAG (da, da… ja gledam JAG, pa šta sad?!) pa ih skinem nekad kad se naglo probudim u pola 4. Usput i ugasim TV.
Mens sana in corpore sano.
To latinskom znači nešto.
Uglavnom odnedavno sam počeo redovito trčat. A kad idem na trčanje ne nosim naočale. Jer to su strašne brzine kojima ja galopiram uz obalu Miljacke da se bojim da mi jednostavno naočale neće ostati na nosu. Leće si još nisam zbavio. A da stvar bude gora, na trčanje idem predvečer a noćni vid mi je katastrofa. Vjerujem da imam kokošje sljepilo. Ako se tako kaže ono kad se po noći ne vidi.
I uglavnom trčim ja, trčim ko Jesse Owens onomad u Berlinu i dođem na dio Vilsonovog (Wilson, Thomas Woodrow – 28. predsjednik US of A) šetališta koji nije osvijetljen kad ispred mene neka djevojka. A ja ćorav, a još mrak i sad se ja zapilijo u nju s leđa jerbo mi se učinila kao jedna moja poznanica. I sad ako ja protrčim pored nje a da se ne pozdravim ispast će aaa Jimbo je vaki, Jimbo je naki. A hoda čudno nekako sve nahero nešto pa se baca sa strane u stranu a i u ruci nešto nosi.
I sad sam ja već u ravnini s njom, još sam se približio onako pravo blizu naškilijo oći ne bili barem malo izoštrio vid…. a mogu si mislit kako je to izgledalo nekom sa strane. Jamačno sam izgledao kao neki perverznjak. Kad okrenu se ona prema meni i pogleda me drito u moje naškiljene oči:
– “Ćaoooo!” – pozdravi me, a joj automatski ozdravim.
I onda skužim da nemam pojma ko je to, da ju ne znam, da je to neka tinejdžerka i to debelo i ispod barely legal granice, pjana ko ćuskija. Ono joj je u ruci boca nekog alkohola.
– “Ja neću kući. Nek slušaju oni muziku!” – reče ona meni a ja pogleda zadnji put prema njoj i rekoh joj:
– “Bujrum.” – i otrčah ostavivši ju u oblaku prašine.
Moram nabavit leće.
Samo da najavim, odoh sutra u Slavoniju, preksutra je kirvaj u Guzincima (eng. Buttnicks), živopisnom selu na krajnem istoku Brodsko-posavske županije. Domaćin Nidžo.
Pa valjd će bit slika svakojake hrane.
Puno hvala, čitatelji!
Love you, kiss you, miss you!
Ja mislim da je ovo kraj ovo posta. Do slijedećeg posta budite živi, zdravi i veseli.
Veliki pozdrav!
