- Dietrich
Balkanski špijun počinje tako što protagonist filma Ilija Čvorović sjedi u hodniku beogradske UDBe, DBa, SUPa ili kako se već to tada zvalo. U jednom trenutku mu prilaze dvojica milicionera koja privode mahnitog molera s naočala koji viče: “Okrečite Beograd! Okrečite Beograd!”, hvata Iliju za sako i ponavlja mu isto.
Okrečite Beograd.
Ilija zmazanog sakoa ulazi na informativni razgovor.
Negdje pri završetku filma se mahniti moler opet pojavljuje bacajući vrečice s bojom na zid jedne beogradske zgrade izvikujući opet isto.
Okrečite Beograd.
Opet ga privode dvojica milicionera. Vjerovatno istih.
Znao sam da taj sporedni lik koji se pojavljuje u svega dvije scene filma ima nekakvo dublje značenje. Panorma Beograda u filmu je dosta siva – socijalistički sivi Beograd sredinom osamdesetih. Treba okrečiti i oživiti Beograd.
Film parodira staljinizam… možda se u tim rječima krije nekakva skrivena poruka o promjenama.
Problem je što ja nisam nikad skontao koja je uloga tog molera u cijelom filmu.
Ludog molera privode dvojica organa čim ovaj hoće krečit Beograd.
A možda jednostavno Beograd treba samo… okrečit?
Kako bilo da bilo nakon godina obitavanja u svojoj sobi i dugog razmišljanja meni je pala na pamet ista ideja.
Okrečite Jimbograd (stvarno bi bilo cool kad bih imao svoj grad).
Na ovakav radikalan potez navelo me par stvari. Na prvom mjestu tu je gospođa majka koja pokušava zadnjih dosta godina nagovorit me da sredim tu sobu jer krajnje vrijeme da se okreči. Krajnje vrijeme je bilo prije jedno dosta godina.
Drugo je to što sam svoju sobu prerastao za jedno deset godina. Kao u onim američkim filmovima kad djeca dođu svojim starcima u posjet pa spavaju u svojoj staroj sobi. Oh, memories.
Samo što ja ne dolazim u posjet nego živim ovdje zapravo. Kad nisam na studiju.
Pa sam se ipak nakanio za radikalan potez.
Okrečite sobu.
I ovako je dakle izgledala moja soba do prije par dana. Zid je trpio mnoštvo stvari koje su se nakupljale godinama.
Evo samo zbog ove mega-američke i ove turbo-male izraelske zastave mogli bi mi odbit vizu za Iran u slučaju da ikad poželim dolje na odmor.
Obratite pozornost na crveni erocki luster iz 70-ih. Soba mi je uvijek s prozora blješćala kao oni amsterdamski izlozi.
Ako niste pravili turbo veliko spremanje neke velike sobe ja vam to ni ne preporučujem. Jednostavnije se odselit i ostavit sve tako. Napunio sam jedno 4 kontejnera smeća.
Što se tiče krečenja. Divim se ljudima koji to rade s lakoćom kao s onih Top Shop reklama. Ono kad naliju boju u onaj turbo valjak i onda kreće s osmijehom kao da su se napušili najljućih stambolskih trava.
Ja definitvno nisam taj tip. Meni više pristaje ona faca lika koji koristi obični valjak kojem ni život nije u koloru nego u CB tehnici, rođen je namrgođe i proljeva hektolitre boje po TV-u, HiFiu i šivačoj mašini (koja isto nije iz Top Shopa).
I onda na kraju baci onako ljutito valjak u boju a ono se sve razleti po tepihu (ko još kreči s tepihom?).
Možda zato što mi je prvi put, krečenje me je izmorilo najviše od svega.
Ako ništa dobio sam motivaciju da diplomiram čim-čim prije i onda za sljedeće krečenje platim stručnu osobu.
Ličenje i sebe vidim u budućnosti jedino u slavnom slavonskom stihu:
Ej kćeri, jel to taj što piša po zidu?
Jeste majko, to je taj, što nam kvari moleraj
Iako moram priznat da je to bilo i zanimljivo iskustvo.
Našao sam svoje ključeve za koje sam bio uvjeren da sam ih izgubio u jednoj birtiji. Onda kamuflažni dječi prsluk iz ratnog perioda (moj svojevrsni “security blanket” kojeg ima Linus, bio sam uvjeren u pancirna svojstva prsluka sašivenog od vojnog šatorskog krila). Spomenar (!!) iz četvrtog osnove. Saznao sam da sam tada htio biti inženjer. I da sam volio Oriovačke Kune i Michaela Jacksona (?!). Baš me zanima koliko bi mene Michael Jackson volio u toj dobi.
Anywho cijeli jedan život sakriven po ormarima, zaista zanimljivo iskustvo.
Al opet se ne ispalti. Sve ostavit i odselit se dalje. I onda kad se u stanu opet nakupi drangulija, prodat ga i uteć u treći… i tako dokle ide…
No kako bilo da bilo nakon milijardu sati završio sam.
Zapravo nisam.
Nisam još novi luster kupio.
Ali završio sam sve do lustera!
A rezultat je (drumrolls…) DR-DR-DR-DR
Zapravo u stvarnosti to izgleda puno bolje nego na ovim malim sličicama. Teško je dočarati 16 kvadrata u 400 piksela širine. I morate zanemariti ovu ružnu roza deku. Ona je tu samo zbog ovog blesavog psa koji odbija spavat na podu ili negdje drugdje. Na ulici recimo.
No eto. Ako se nađete u blizini dođite na čaj i kolačiće.
Možda vam pokažem svoj spomenar i prsluk.
Okrečite Beograd!
