Preko Unije do Slavunije

Ja sam mala Rambo Čerkezkoja, posle vodke – bit ćeš samo mooojaaaaaaa

Već sam ranije u ovim putničkim zapisima napisao da pruga Çerkezköy – Istanbul nije u funkciji zbog Allah zna kojeg razloga, stoga da smo se opet morali uputiti autobusom od Istabula do Çerkezköy. Srećom pa turske željeznice organiziraju to, mi smo samo rezervirali kušet kola (10€) i to mojom nesmotrenošću do Sofije iako je cijena do Beograda također ista.
To će imati kasnije nekakve zanimljive posljedice, međutim ja sam razmišljao u datom trenutku ovako – spavat ćemo do Sofije, a od Sofije do Beograda ćemo pit pivo pa šta će nam onda kreveti. Samo razmišljanje nije loše, iako će ovaj izbor donijeti zanimljiv splet događanja u samom putovanju.

Već sam napomenio da Turci imaju prva liga autobuse (O Bože, oću, daj mi, Mercedes Benz), klimatizirane i udobne. Auto-ceste su im također jako dobre (barem od Istanbula do Çerkezköya) i to sa tri trake. Međutim, kad sam vidio kako se vozi i u Istanbulu i na auto-cestama ne znam bili se ikada i sam usudio zaploviti automobilom do Bospora. Jednostavno ta vožnja je preluđačka. 150 km od Istanbula do Çerkezköya (od čega je više od pola puta bio sam Istanbul valjda), mi smo prevalili za cca. 1 i pol vremena. Možda ne zvuči puno, ali morate uzeti u obzir da se treba izguzati od Sikirevaca do izlaska na autoput.
U Busu podijele čaj što je jako fina gesta, iako sam ja napomenuo da bi bilo dobro da poslužitelj poslije čaja nosi ražanj s kebabom, da ga okreće, reže i dijeli po busu kebabčiće.
To bi baš bilo onako pravo turski. Ja ako ikad budem ikakav faktor u Slavoniji (sultan Slavonije, ta mi se titula sviđa) ja ću u naše željeznice uvesti posluživanje šljivove rakije, potom kruva masti, čvaraka i kulina. Pa nek se zna kako se vozi Slavonskim željeznicama.

Kada smo došli u Çerkezköy, naravno ko prave zadnje seljačine upali smo u prvi kupe, tj. prva kušet kola i tamo se razmjestili kao da živimo sto godina tu. To bi sve bilo u redu dok se nisu pojavili neki Engleščići koji su gledali malo u svoje rezervacije, malo u nas.
– “Oy, mate! There’s seems to be a problem. This lads are in our seats.”
Nedorečeni i ja smo se pogledom dogovorili da idemo u nemtudom mod komunikacije. Nemtudom mod dolazi od mađarske fraze – nem tudom, što znači ne razumijem. Ukratko rečeno ponašate se kao Mađar kad ga hrvatska policija zaustavi. Apsolutno nemam pojma o čem pričate. Nem tudom.
I tako smo se mi pravili blesavi, neko bi reko pravio se Englez, al kako ću se pravit Englez kad sam upravo Engleze ignorirao. I tako smo mi šaputali, ja onako kao slučajno pogledao našu rezervaciju, a naši brojevi 52, 54, 56; a mi upali u broj 1,2,3. Fantazmagorično. Naravno, tko će biti party pooper doli prokletog Britanca koji je otišao po Turčina konduktera koji je nam je rekao na engleskom da odemo na svoje brojeve.
Odjednom mi popričali engleski i krenuli ka svojim pravim mjestima. Jedan englez mi se obratio: – “Mate! There are turkish women volleyball team in your carriage! Have fun!”
– “Fuck, no!”
– “Bloody, yeah!”
– “See you guys. If they’re ugly, I’ll send them over to you.”

A šta da vam kažem. Ne samo da nisu bile ružne, nego uopće nisu putovale. Mislim, jedino bih ja mogao pomisliti da će se turska ženska reprezentacija u odbojci voziti u ušljivom bugarskom vagonu. U Bugarsku!

Mjesto zvučna imena – Svoboda.

Međutim, da nas pak sreća nije zaobišla govori činjenica da su tik do nas, tj. soba/kupe do nas, bile tri zgodne Škotice. Jel se tak kaže? Škotice? Škotke? Škotlađanke? Uglavnom tri trebe iz Škotske.
I bile su pravo zgodne. Inače, jel, ti otočni narodi uglavnom izgledaju svi gadno jelte jerbo je slab upliv novih genea pa su onda svi kao sa Suska, međutim ove Škotice su bile prave bombone. Kako to, ja ne znam.
Najbolja situacija od svega je bila kada sam se probudio u svojim kušet kolima. Onako idlična situacija, prve zrake jutarnjeg bugarskog sunca probijaju kroz prozor. A prva stvar koju ja vidim su najljepše noge i najljepše dupe koje sam vidio ikada valjda. U nekakvoj ljetnoj haljinici. I to iz up-skirt pozicije, zato što sam ja spavao u najnižem krevetu koji je praktički na podu.
Ne znam kako se baš dogodilo da su vrata od našeg kušeta bila otvorena, jel to bila karmička intervencija ili nas je Tuta potkradao dok smo mi spavali (što me ne bi ni najmanje čudilo), ali uglavnom to je bilo valjda najljepša prva stvar koju sam na javi ugledao. Škotska pozadina kraj prozora. To čak nije mogao pokvariti i bugarski vagon.

A bugarski vagon… Turski su sasvim pristojni. Bugarski… pa na prvi pogled zapravo to izgleda dobro. Jerbo su tri, a ne šest kreveta. Ima čak i tekuća voda, tj. nekakav lavabo. I ogledalo da se čovjek može obrijat. I tako još nekakvih zgodnih aksesoara. Uopće ne sumnjam da je to 70ih bio top of the pops putovanja istočnom Europom. Međutim, to je vrlo derutno i raspadnuto.
Posteljina je, valjda, bila čista. Može proći nekakve osnove higijenske uvjete. Valjda.
Međutuoa, deka (koja ima na sebi izvezeno BDŽ na ćerilici) je valjda zadnji put oprana u tvornici 60 i neke. Ja sam napravio katastrofalnu grešku pa sam se pokrio na 6.5 minuta. Bio sam sasvim izgrižen, sad dal bugarskim buvama ili stjenicama, ne znam, al znam da su neki hajvani se gostili po meni. Kata strofa.
Najbolje od svega je bilo što smo negdje oko Plodvina htjeli podići krevete da možemo sjediti ko ljudi. Pa smo pokvarili cijeli kupe. Pa smo nekako potkajlali da to stoji do Sofije, a kasnije nek se Tuta snalazi. Nek traže Bruxeless da im plate nove vagone.

U jednom trenutku meni se jako pilo pivo, a Sofija se još nije nadzirala ni u ludilu i odem ja do Tute.
– “Šefe, imaš biru?”
– “Imam i to samo dve i još tople, majku mu…”
– “Nema veze, daj.”

Uvalim mu 5€, a on je počeo nevoljko kopat po nekoj polici da mi kao vrati kusur. Zadrži, rekoh mu i stadoh na prozor popit pivo.

U Sofiju smo uplovili, čini mi se oko 15h, a Tuta je rekao da ćemo doć u 12. Ako voz ne bude kasnio. Što bi onda očigledno bilo da je voz kasnio i to ni više ni manje, kako bi u HŽ stilu rekli – 180 minuta. Izašli smo iz vlaka i opet su nas okružili bugarski željezničarski razbojnici.
– “Beograd?”
– “Beograd!”

I počne on nas vodit kroz hodnike i pothodnike Sofija HBFa da bi nas doveo do nekakvog šaltera za međunarodnu rezervaciju karata.
– “Tuta! Idi u *****, **** te pare, **** mi se ****, koji **** me *****.”
– “Treba rezervacija”
– “Nemoj da ti nabijem rezervaciju u ****, sunce ti tvoje ****, mamicu ti *****.”

Naravno da nam nisu trebale nikakve rezervacije. Al neumoljivo iskaju pare. Daj da ti promjenim eure. Daj mi 5 Leva za informaciju. Daj ovo. Daj ono. Odvratno. Jednostavno je nevjerovatno kako gledaju samo da vas opljačkaju.
To sam već napisao u prvom postu vezano za ovo putovanje, odmah iz vlaka treba ih poslati u mp3. Nikakvu komunikaciju daljnju.
Uglavnom dok smo se mi s njim raspravljali ili tako nešto vlak za Beograd je – otišao.
Zapravo da budem iskren, nikad mi nije bilo jasno što je bilo s tim vlakom. Dali je on stvarno otišao za Beograd ili nije, jerbo kada smo mi došli na drugi vlak za Beograd, vidjeli smo prikačena turska kušet kola (Istanbul – Beograd) kao i većinu raje koja je putovala s nama od Istanbula do Sofije.

Saznavši tužnu činjenicu da idući vlak imamo za 6 sati, ja sam to vidio priliku da se vidi velebna Sofija.
Otišao u mjenilnicu, promjenio 10€ u leve i pito: “Pošto Sofija?”
Prva naša stanica u obilasku Sofije je bila – kolodvorska birtija. Jedna u nizu njih više.
Tu je radio jedan momak koji je bio sasvim pristojan za razliku od svih ostalih Bugara koje sam sreo. I onaj Tuta što mi je u vlaku prodao pivo, i on je bio korektan. Raspitali smo se kako doći do centra, on nam je rekao da ima trajvan koji vozi prema centru i pokazao nam smjer. Ali prvo da maznemo koju pivu.
Došli smo u neku bajticu gdje je neka žena sjedila i to je izgledalo kao mjesto gdje se prodaju trajvanske karte.
– “Dobar dan, jel se ovdje mogu kupit karte?”
– “Da.”
 – rekla je i odmahnula glavom. Ono što je ultra zbunjujuće je što Bugari to rade naopako. Tj., za negaciju klimnu glavom, a za potvrdno odmahnu, tj. rade kontra čitavog normalnog svijeta. Iako sam ja znao za to, to je svaki put kad doživite zbunjujuće.
– “Pošto?”
– “Biljet jedan smjer – 1 lev, ceo dan 3 leva.”

Inače jedan lev je 0.5€, dakle kao i turska lira.


Ukrcali smo se u trajvan i krenuli prema centru Sofije. Ne bi mi ni znali gdje izać da nam neka baba nije rekla da je to centar. Ja sam mislio da se u ni jednom gradu centar ne može profulati, kao ono tu je život i tako to, međutim u Sofiji to baš i nije tako.
Ovako naime izgleda glavna džada:

Možda to tako nije inače. Nemam pojma, ali ja sam vidio subotom popodne više života u Donjem Miholjcu. Možda je bio neki praznik pa svi ošli na more. Ili je možda neki njihov Tito umro. Ne znam, znam jedino da su ulice bile sablazno prazne, što je popriličan šok nakon Istanbula koji je gužva 0-24.
Sjeli smo u nekakav birc koji je bio sasvim solidan, da ne kažem fensi. Odlučili smo popit kavu, jerbo smo popili kavu zadnji put još nekad u Hrvatskoj tjedan dana prije. Pa bio bi red da se i kavica popije.
Došla je neka ženskica i ja sam njoj rekao da bih ja popio makijato.
– “Only coffe.”
Mislim si ja, jebote pa šta je makijato nego kava.
– “Ok, milk?”
– “Yes. Cold or hot?”
– “Cold.”
– “Ok.”

Hajd dobro, ne znaju u Sofiji šta je makijato iliti umrljana kava, ali ono što je bilo meni još zanimljivije je to da smo mi pričali na engleskom. Iako sam se dosada sa svim Bugarima pričao hrvatsko-srpsko-bugarski.
Čak u jednom trenutku kad da joj dodao čašu, pepeljaru ili nešto ona mi je rekla:“Merci.”
O tempora, o mores – Lambaša Dolores!

Mjesto je fensi, to se vidi čim donesu flaširanu vodu. Koja se zove Bankija.

Srknuvši kavu krenuli smo u obilazak glavnog grada Bugarske.

Dakle ova treba nastupa u 8, međutim pažnja, pažnja, Bugarska je druga vremenska zona, tako da je to 7 po našem vremenu. Taman ju možete gledati pola sata i onda prebaciti na HRT dnevnik. Ako imate bugarsku teveliziju. Ja nemam.
Sud
Sv. Sofija
Valjda parlament, piše Sobranje
Policijska kućića. To je neka bugarska fora da prave te kućice na kat. Ne znam zašto, valjda da žandar ima bolji pogled na situaciju oko sebe, ili da može mirno spavat da mu ne kucaju prolaznici po prozoru. Uglavnom ovo je česta pojava po Bugarskoj navodno.
Hotel Sheraton Balkan Sofija

 

Ako budete ikad trebali nešto ušiti u Sofiji…

Alkohol i cigarete su vrlo važna stvar u Bugarskoj. Prva stvar koja se valjda vidi u Sofijskom HBFu je bajta s ogromnim natpisom ALKOHOL.
Demokrati za silnu Bulgariju
Večerašnji specijalitet: SPETZNAZ dimnjena vešalica
Večerašnji specijalitet: SPETZNAZ dimnjena vešalica
Hoću majko, hoću, u gradsku čistoću
Čekajući burger u sablasno pustom restoranu
Spavam danju, radim noću, za gradsku čistoću
Pretpostavljam da je bilo mudraca koji su okušali plivačke sposobnosti u ovim vodama. Čemu inače znak?

Bugarsko pivo u plastici od 0.6L i pull-off čepom. Zanimljiva varijanta.

Kada smo se ukrcali u vlak za Beograd bio sam nadasve sretan da napuštam ovu zemlju. Eto prvi put u životu da mogu reći da sam bio negdje gdje se apsolutno ne želim više nikada vratit. Nikad ne reci nikad… valjalo bi vidjeti crnomorsku rivijeru za potpun doživljaj.
Ali sve u svemu, Bugarska je ogromno razočaranje kao i Sofija. Ljudi su (čast izuzecima) uglavnom, ako ne pljačkaški raspoloženi, onda barem nepristupačni. Kroz svoj, relativno kratak, životni vijek sam imao priliku hodat po raznoraznim balkanskim, da prostite, vukojebenima, ali ovo je valjda vrhunac. Naravno, to je moje iskustvo, ali za našeg, iskreno rečeno kratkog boravka, nisam izdvojio niti jednu stvar kao pozitivnu. Osim što je pivo Stari Pramen na kolodvorskoj birtiji 9 kn. Što je stvarno jeftino, ako se uzme u obzir da je to kolodvorska birtija u glavnom gradu. I dobra im je pokrivenost bežičnim internetom. Što jest jest.
Ali sveukupan moj dojam je, pogotovo poslije Istanbula je da kao da pojedeš najbolju baklavu i onda to zaliješ vrućom pišaćom.
Koliko sam čuo priče o socijalističkoj Bugarskoj, čini mi se da se nije ništa promjenilo, osim što sada carinici ne pljačkaju, a to su radili u ono doba redovno. Valjda ih je tu EU dotjerala u red.

Put do Beograda je prošao u veseloj atmosferi, tim više što smo drug nedorečen i ja na hodniku napravili Šengen, pa je svatko tko je prolazio do WCa morao popit rakije s nama. Najjači je bio jedan srpski kondukter.
– “Majstore, jestel za rakijcu?”
– “Ne pijem dok Paja vozi!”

Fantastična fora (kamiondžije).

U Beograd smo došli ujtro mrtvi umorni, jedva smo se popeli do Zelenog Venca gdje smo našli neku zalogajnicu otvorenu gdje smo naručili XL pizze. Koje su bile S veličine, al hajd šta sad.
Vesela je bila tu ekipa, neki momci su vodili filozofsko-političke rasprave (u 6 ujtro) valjda poslije neke žurke (ipak je to bila nedjelja jutro). Neki drugi lik je spavao.

Najbolja fora se dogodila u WC-u. Upadnemo nas trojica u WC i počne se onaj deda Sera derat:
– “Alo bre momci, dvadeset dinara!”
Tio ga ja pitat kolko košta kad unutra plačem, al sam mu samo odbrusio da ću plaiti kad obavim posao. I uglavnom peremo mi ruke, kad odjednom upada neki Amer u WC, a deda Sera odma: – “Aloooo bre, kud ćeš!? Dvadeset dinara!” I počne njemu Amer objašnjavat kako je on kupio kartu (za vlak). Naravno, Amerikanci ne poznaju instituciju plaćnja klonje. Tako se on raspravljo s njim, i kad mu je pripizdilo krene ući u WC. Na to deda Sera: – “Jebem ti sve!” i izvadi partviš i prijepreći mu ulaz.
– “Twenty dinars!” – dere se deda Sera, a Amer popizdi, pokaže mu srednji prst i kaže– “Fuck you!”
– “Fuck you, sestru ti jebem!” – upadne deda Sera u bezerk i natuče Amerikanca partvišom. Odere ga par puta dobro po leđima i dupetu dok je ovaj bježo ča. Mi smo se valjali od smijeha.
Vidim ja, nema sa deda Serom zajebancije pa izvadim 20 dinara. Nedorečeni mu se obrati: – “Vidiš šta ti je Ameriknac, cccc…”
– “Sestru mu jebem! Gde je on bio, kada smo mi u podrumima drhtali od njihovih bombi?!”

Nas dvojica se opalismo smijat i produšismo dalje do kolodvorske birtije.

Ukrcali smo se u vlak za Zurich i to u švicarski vagon. Koji je nakon bugarskog bio pa… Švicarska! Problem je bio u tome što je to bio ultra moderni vagon u kojem se ne mogu otvoriti prozori pa smo se kuvali do Tovarnika. Kada je prikopčana HŽova lokomotiva proradila je i klima. Inače, vlak se do Šida kretao puževim korakom, zašto – pojma nema.

Kući smo došli smrdljivi kao nikada u životu. Smrad sam iz tijela isteravao dobra tri dana.
Ludo putovanje, ludi provod, svakako preporučujem.
Istanbul – magičan i predivan, grad u koji ću se sigurno vraćati.
Ali avionom.
Bugarske jednom dosta.

 

 

Published by

Jimbo

Trakorist, kauboj, gurman, strup za punce i uglavnom jako cool lik.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *