Doboj – moj Doom Town

Kažu da je Doboj fin grad. Onako kao da je lijep, da ima lijepih djevojaka, pa tvrđava koja dominira na brdu iznad grada… kažu neki da ni noćni život nije loš, pa se mnogi vikend ratnici iz okolnih mjesta od Žepča do Dervente, od Srebrenika do Usore odvaže okusiti svjetla noćnog Doboja.

Meni je Doboj drag samo zbog jedne stvari i to vrlo blesave pa vam neću ni zamjeriti ako mislite da sam pandrknuo. Meni je Doboj drag zbog table na kojoj piše ćirilicom: „Republika Srpska – Dobro došli!“. A piše i na latinici: „Republic of Srpska – Welcome!“. Odmah da vam kažem – nije meni drago što sam ja stupio na teritorij „manjeg entiteta“ iz nekih političkih pobuda. Iskreno rečeno više bi volio da piše DANAS JAGNJETINA – DŽABA! Nije to dakle. Nego je meni drago što ja znam kad vidim tu tablu da sam ja blizu kuće. Osamdesetak kilometara do sarme.To je recimo ugrubo trećina puta do kuće od Sarajeva. Malo jače od sat vremena vožnje. Samo što nije.
Osim toga nema stvari po kojoj je meni Doboj drag. Eto sad svi vi Dobojlije koji ovo čitate i fanovi Doboja – izvinte i oprostite, ali jednostavno kada ja stupim u Doboj dogodi mi se karmička naoblaka.
Ako se ja nalazim maskuz u Doboju – ne dakle da prolazim kroz ili kraj Doboja nego da sam se ja našao maksuz u gradu to može značiti samo jednu stvar – zapeo sam.

Doboj je kao recimo nekakvo važno prometno čvorište, pogotovo za željeznicu, nešto kao Vinkovci (sjedište Željeznica Republike Srpske je u Doboju). A iz Doboja probit se do nekih od Brodova spada u žanr fantasya. Kao da eto sad recimo Bosanski Brod je neki bezvezni gradić u slijepom crijevu ničega iz kojeg se ne može doći nigdje, a kamoli da su to, rećemo, vrata Bosne u Europu.
Elem, u Doboju sam se znao slučajno zadesiti na putu prema sjeveru možda 4 ili 5 puta. I svaki put sam zapeo na „holdu“ po nekoliko sati. Jednom prilikom tako ja kupovao kartu i kažem tamo nekoj gospođi na šalteru da mi da kartu za Brod. Pita ona mene koji Brod. Čuj, koji Brod? Pa svemirski, koji! Kažem ja njoj bilo koji. Kaže ona meni dobro oš za Brod na Drini. I sad ja vidim da me ona, jel sa oproštenjem i kažem ja njoj: „Bona daj mi kartu za Brod, Slavonski ili Bosanski!“.
Ajme majko moja. Dobio sam 15-minutnu dejtonsku lekciju o tome kako nema Bosne. A ja opet budala ko Pejaković: „Kako bona nema Bosne?! Kako bona Bosne nema, a Bosnaexpress vozi? Ide Bosnaexpress, ide Prevoz Putnika Zavidovići, ide Centrotrans. Ti ćeš meni, nema Bosne!“

Jednom prilikom tako smo isto imali raspravu jel Dubica bosanska il kozarska. Kažem ja njoj: „Bona, to si ti pobrkala. Dubica je bosanska, a kolo je kozaračko!“. Džaba joj bilo. Dolazi bus iz Sarajeva na šajbni velika tabla ko Kamčatka: SARAJEVO – BOSANSKA DUBICA, a ona na razglas: „Na treći peron stigao je autobus Centrotransa iz Sarajeva za KOZARSKU Dubicu.“

Dva puta su me recimo isterali iz autobusa u Doboju. Jednom prilikom na magistrali, otvori majstor vrata i kaže ajde ća brže van dok je crveno, odo ja u Tuzlu. A ti Jimbo, da prostiš, jel. Drugi put kupio ja „direktnu“ kartu za Sarajevo. Kadli opet: „Ajd ti dečqo, dečqo, ajde ti, sad će doć autobus pravi međugradski za Sarajevo, sam ti pričekaj, ode ova starudija u garažu.“ A jest ruku na srce i bila starudija. Lepa Brena – Hajde da se volimo model autobusa. I dobro sad, šta ću jadan sjeo na onu snježinu vani, mamuran nako (ipak sam se vraćao od kuće), hlaće okratke, niske čarape, zebu mi gležnjevi… Neki čiča prodaje neke gluposti ne možeš ga se kotarisat što bi rekli lokalci. Kad odjednom eto autobus! Izlazi Pavle Vuisić Paja, okrene se prema šoferu i kaže: „Pet minuta pauze Miško!“.
Nije na odmet napomenuti da im peć nije radila.

I tako kako bilo da bilo, poželio se ja sad prije nekoliko dana kući. U Slavoniju. I snalažljiv kakav jesam, a šta ću, ogrebem se ja za skoro džabe put do Broda. Kad kažem skoro, onda ne skoro džabe, nego skoro do Broda. A džabe u potpunosti. Uglavnom trznit će me čovjek do Doboja, a onda on ide dalje svojim putem a ja svojim. Može. I sad kako bilo to da bilo kotnam ja do Doboja, dobro došli u Republiku Šumsku, eto me skoro pa kod kuće. A ja kao da sam zaboravio apsolutne sve dogodovštine u Doboju i da je to vertigo u koji kad se upadne nema izlaska. Barem na neko razumno vrijeme.
A možda je to onaj moj blesavi optimizam. “Ma bit će to sve OK, šta sad ima buseva za gore malo malo. To je meni samo se karma slučajno naherila prije. Jedno dvajst puta.” I uglavnom dolazim ja na stanicu, samouvjereno koračajući kao ruski vojnik:
– „Dobar dan! Kada ima autobus za Brod?“
– „Af….“
– „?“
– „A ima nekad… a ne znam… za jedno 4-5 sati…“
– „Pa jel 4 ili 5?“
– „A četir… pet… šta ja znam… budi sretan ako ikako dođe… imo je Slavu!“
– „Ko?“
– „Šofer.“
– „Šta slavu?“
– „A Krsnu Slavu je im’o čovjek…“
– „Ma kakvu krsnu slavu?!“
– „Ah čovjeka, majko mila! Im’o čovjek jučer Krsnu Slavu – sveti Avramije Zatvornik!“
– „Samo malo… šofer je jučer im’o kirvaj, ovaj… slavu, i sad je pitanje dal će on uopće doć.“
– „Jah.“
– „Ma šta jah?!“
– „A jesi bolan ne bio! Pa ko da ne znaš kakve su Slave.“
Prešutio sam mu da nemam pojma kakve su Slave. Jedan jedini put u životu sam bio na Krsnoj Slavi – čini mi se sveti Nikolaj, ali onoga čega se sto posto sjećam je to da je slava bila posna i da se jela neka masna riba i da sam ja ostao gladan. Eto i kakve sam ja sreće. Jednom u životu se zadesim na srpskoj Slavi i to baš na posnoj. Izem ti život.

I sad naravno šta ću nego trk do birtije. To sam skonto u godinama svojih odiseja i ilijada – birtija je uvijek krizni štab. Produktivni plan se jedino može razviti u birtiji ili kafani.
Uglavnom tako upao ja sa svojim bundeswehr rancem u kafanu, osjetim poglede na sebi, krme u Teheranu i ostalo – uglavnom standardno. To je dobro. Bilo bi čudno da je drukčije.
Skinem onaj ranac od tristo kila sa sebe, sjednem u nešto što ću uvjetno nazvati separe kadli evo ti kelnebarice. Propupala ko majski cvet. U proljeće ’82.
– „Zdravo, izvo’lte?“
– „Pivo.“
– „Veliko ili malo pivo?“
– „Veliko.“
– „Domaće ili strano?“
– „Domaće.“
– „Jelen, Nektar, Lav?“
– „Jelen.“
– „Hladno il iz gajbe?“
– „Dem konjak.“ – rekoh joj vidno umoran dok su kraj mene neki grickali koljivo iliti žito. Bio jučer sveti Avramije Zatvornik.

Zavirite malo i na FANFO.ORG, ne grizemo 😉