Kad prođe godina onda nije zgoreg podvuć crtu i napravit rekolekciju događaja iz prošle. Pa da vidimo đe smo i šta smo. Na kraju krajeva, firme imaju inventure pa računaju, na kraju školske godine djeci podjele knjižice pa ti tamo sve fino piše kakav si bio. Matematika 3, zalaganje 2, opštenarodna odbrana 4, itd…
Daklem te rekolekcije su dobre iz tog razloga što onda čovjek recimo zna šta može promijeniti u novoj godini. Uglavnom ništa kako to obično biva. Najbolje sam da se niš ne pokvari.
Ali opet su te rekolekcije dobre. To je ko u birtiji recimo. Čovjek se napije i onda treba platit. I onda joj kuku mene. Ima naš narod finu poslovicu – “Pij guzo – plati guzo”.
httpv://www.youtube.com/watch?v=euyC5V5HDCw
No, o tom po tom… Nego… nekad u davno vrijeme sam ja znao krajem prosinca ili početkom siječnja tko bi se više sjećao sjest za konfjukter i onda fino prelistam onako postove kroz godinu na brzinu (ne sekirajte se, čak ni ja ne čitam svoje postove, uostalom tko danas išta i čita). Fino prelistam vidim to to i to bilo ove godine, i onda napišem – eto ove godine sam napravio ovo, ovo nisam napravio, bio sam ovdje, ondje nisam bio a trebo sam i tako… Recimo zato je blog dobra stvar za nas blogere koje imamo te, kak se to zove… a te džabalesku blogove gdje pišemo pizdarije. Jerbo šta. Fino treba ti nešto, neka referenca iz prošlosti, a ti fino na blog i onda vidiš otprilike di si bio, šta si radio i tako to. Tim više ako ne pišete dnevnik kao ja.
Već kad sam kod tog dnevnika moram i to da spomenem. Pade meni genijalna ideja da pišem ja dnevnik. U biti to sam nekad radio na blogu, ali kako mi to više nije fora pisat takve stvari po blogu pisat ću ja dnevnik ono kao recimo intimne naravi. Dragi dnevniče i sve. Pa mislim si, jednog dana nije zgoreg da objavim recimo svoju autobiografiju pod naslovom: Dnevnik Džimba Džonsa – Kako smo rušili Europu.
Nego di sam ono stao… a da, krenio pisat ja dnevnik. Sjeo ja fino, natočio rakijcu, istegnu prste i idem ja pisat. 21. listopada (recimo da je bio taj datum), Sarajevo. I krenem ja pisat… bio sam danas na faksu, i baš sam nešto razmišljao kako bla-bla… i ode to u tri lepe materine do jedno 1-2 poslije ponoći. Save i odem ja spavat. Nije meni dao vrag mira idem ja to pročitat šta sam napisao. Uf, braćo mila! To je deset stranica teksta u kojem se isprepliće filozofija, teorija spoznaje, politička analiza stanja u Europi, Hrvatskoj i Bosni, komparacija bureka iz pekare i onog iz buregdžinice iz komšiluka, ljubavni stihovi posvećeni komšinici koja izlazi iz zgrade prekoputa svako jutro u 6.45, teološka promišljanja, pneumatološke kontroveze, a mislim da je bio čak i kratki prikaz susreta mene i poštara u formi drame u stilu Bertolta Brechta.
Bože mili, pa ovo ni pas s maslom ne bi pojo.
I onda sam odusto od te ideje. Uostalom, šta sirotinja ima izdavat biografiju. Biografije su za buržuje, a fala Bogu ako me prime u HDZ, onda će mi i dat koji kofer novaca da postanem i ja buržuj, onda ću ja fino platit nekog da mi napiše biografiju. Kažem: “Dovedi mi onog šeširdžiju iz Jutarnjeg. Eto ti para, napiši biografiju, piši šta oćeš samo sliku meti. I napravi tako da se more napravit nekakav scenarij za neki očajno loš domaći film u kojem će svi na kraju tragično poginit jer je to rezultat tranzicijskog ludila, urote Katoličke Crkve i loše sarme.”
No dok ne postanem buržuj i ponosni član HDZove značke sramote, uvijek nam ostaje da čekamo. A može da budem i SDP-ov socijalistički buržuj, ne bi ni to bilo loše. Kao proleter sam, a imam para.
Ali kako to obično biva ja sam toliko odletio u digresiju da ja ne znam što sam htio zapravo i reći.
Srećom pa uvijek ima scroll prema gore. Dakle rekolekcija prošle godine, bazirana na blogu.
I uglavnom tako ja, šta ću, otvorim fino blog i ajd da vidimo šta sam napisao prošle godine (2010., jelte…). 2010. ja sam napisao recimo oko 15-ak postova od čega je više od polovice opis jednotjednog lutanja na liniji Beograd – Sofija – Istanbul.
Jimbo ispred Aja-Sofije. Jimbo u Sofiji. Jimbo pije Efes. Jimbo jede dolme. Jimbo na Bosporu. Jimbo pije Efes. Jimbo jede dolme.
Dakle, treba biti realan i reći da prošle godine kao i nekoliko godina prije te baš i nisam bio angažiran na pisanju bloga. Zašto je to tako, teško je reći. Mislim da sam se zasitio pomalo svega toga bloganja, iako moram reći da mi je blog jako draga forma.
Forumi su se pretvorili u nepregledne postove trolanja i nemaštovitog pokušaja humora začinjenog cinizmom, fejsbuk, hah fejsbuk, je postao mjesto gdje se mogu vidjeti slike s pijanki i linkovi s JuBitoa. Zapravo fejsbuk je jako loša verzija zidnih novina, a jako je loša zato što ne govori ništa, hajmo reći, pametno. I onda ima Twitter. Twitter je zakon. Apsolutni zakon, jer ja veće budalaštine u životu nisam vidio. A moram se pohvaliti, ja sam tviteraš sad i ja cvrkućem s mobitela, 4squarea i šta ja znam. Ali sve u svemu to je bezvezan servis (mikroblog?!) koji ja stvarno ne razumijem čemu služi. Ako netko želi feedove za vijesti, uvijek može koristiti RSS koji je napravljen za to. Međutim vrlo je zanimljivo na kojoj premisi žive socijalne mreže. Premisa je slijedeća – ljudi žive u zabludi da je njihov život drugima interesantan, a mišljenje važno.
Zamislite sjedim ja u birtiji i napišem: “Pijem pivo u Sputnjiku”. Osim što se od toga eventualno može napisati pjesma ili jedna zgodna pripovjetka ili možda libreto za operu, sama rečenica – pijem pivo u nekom bircu je informacija od krucijalne važnosti za moje sljedbenike. Sljedbenici… zvuči kao sekta.
Ali neumoran sam ja, tviteram pa da vidimo dokle ćemo.
Blog je ipak zakon. Naravno ako uzmemo u obzir da je otprilike 90% blogova nečitljivo, a 5% polučitljivo (ja se toplo nadam da sam barem u ovoj kategoriji), a 5% je čitljivo. E sad u toj čitljivoj kategoriji ima svega od super blogova do manje super blogova i, da ne kažem prosječnih. Ali je forma zakon. Dakle nema nekih ograničenja od 140 znakova nego brate piši pa kolko napišeš. Ožeži. A hoćel to netko pročitat… od volje mu… feedbacka koliko ima, taman je dovoljno kroz komentare. I još je zakon što je čovjek gazda svog bloga pa može vršit diktaturu. Netko trola? Hasta luego, amigo! Bye-bye. Blog kao i papir trpi sve ili barem svašta.
No meni se čini da sam se ja opet takoreć digresirao sa teme, kao onaj jadnik iz “Lovca u raži”, što je išao s glavnim junakom u školu. Mislim da sam o tome pisao prije nekoliko godina, pa neću da opet ne upadnem u vertigo digresije. Pričajući o samoj digresiji, oh, kakve li ironije.
Nego di sam ono stao. Moram opet gore zaskrolat.
Aha… pogledam ja blog kad tamo par nekih otužnih postova i ja u Stambolu gradu. I to je uglavnom to.
Mislim šta sad više reći na sve to. Poanta cijele priče je da je iznimno teško sad napravit rekolekciju čitave godine kad nemam pisanih podataka. A da se u životu mogu osloniti na svoje pamćenje, danas me vjerovatno ne bi ni bilo.
Dakle iako sam zakazao kao kroničar vlastitog života, sada na kraju godine, tj. na početku nove shvaćam važnost džabalesku misli i mislim da će moja novogodišnja odluka biti da se više posvetim blogu. Ali to sam rekao već toliko puta da je to izgubilo na značenju.
Evo recimo idem ja ulicom i sretnem nekog:
– “O đes Džimbo, oš št’o pop’t?!”
– “Oć.”
I ne popijem ni guc pive kad ovaj/ova ispali: – “A što ne pišeš blog više?!”
E jesam ti miša i pivo i što pristade na njega. Pa nisam ti ja Miljenko Jergović, pa da štancam knjige ko tiskara! Ajde kad si tako pametan/a ti piši nešto. Eto fino sjedneš i pišeš šta ti fali. Nije to Cervantes majka mu stara!
Al eto ja fino to kulturno kažem nešto bezveze i tako se uglavnom izvučem.
Čvrsto se nadam da ću pisati više iduće godine. Eto recimo da tako i odlučujem da ću više blogat. Pa što bi reko naš narod – kom opanci, kom obojci!
A da ovo je kao rekolekcija minule nam godine…
Pa eto bio sam u Stambolu i pio pivo na Bosporu.
Čitajte FANFU!
httpv://www.youtube.com/watch?v=RBHZFYpQ6nc
