Prođe i godina ova

Vele da se u komunizmu Božić potajno proslavljao tako što su razni SOURi, OURi, SURovi i ne daj Bože kakav privatnik, imali “inventuru”, što je odlična dosjetka jerbo se inventure rade oko nove godine a odlična je isprika da ne radiš sa strankama. Sad naravno kako i gdje i to je isto pitanje, ali to nije tema današnje priče. Ali zapravo kad bolje razmislim, ni nema današnje priče. Uostalom, nikad je nije ni bilo.

Svaki dan je Nova godina

Elem nejse, što bi rekli mogli Bosanci, kad dođe kraj godina onda je najbolje podvuć crtu ko kelnebar u četri ujtro pa kad ti kaže: tristošesnaest a ti samo vičeš: JAO KUKU MENE JADNOG SAMOG KO ĆE TO PLATIT. Ajmo realno, tko voli ta zbrajanja? Pa to nitko živ ne voli, jerbo je to čista koncentracija promašaja. Bilo ko u kafani kad ti zbraja piće pa imaš timeline (pajz izraza!) rastakanja razuma: Pivo, pivo, pivo, pivo, pelinkovac, pivo, južnjačka, pivo, viski, pivo, votka, jeger, mineralna; ili bilo kad sumiraš prošlu godinu pa vidiš zapravo da nisi napravio ništa. I pomislio bi čovjek, eto znaš čemu sve to, novogodišnje odluke, fiskalizacija tih odluka i ostalo. To je mene dugo mučilo dok nisam skonto zapravo o čem se radi, a to sam shvatio početkom ove godine koja još uvijek traje još kojih manje od 12 sati (u trenutku kuckanja ovog posta). Daklem, bio je to 2. januar godine Gospodnje dvije hiljade i dvanaeste, četvrtak ako je nekom bitno. Uglavnom, ulazim ja u teretanu pošto sam mjesec dana prije toga krenio u istu. Vjerovali ili ne u teretani je bilo oko 14 stotina ljudi svih mogućih doba, spolova i nacionalnosti. Dobro, ne znam za nacionalnosti, ali uvijek mi se sviđala ideja da idem u multinacionalnu teretanu pa da neko recimo donese dijetne baklave za Bajram ili recimo kiselog zelja za Pesah.  Nego… otkud svi ti ljudi tude? Pa naravno, jedna od popularnijih novogodišnjih odluka je da se živi zdravije, što daklem uključuje teretanu, prestanak pušenja, zdraviju prehranu i odbacivanje fejsbuka. I kao što vi svi već naslućujete logiku, iz dana u dan broj novopridošlica u gombaru se smanjuje dok se tamo pred kraj siječnja ili jaguara mjeseca broj ne stabilizira na onih prednovogodišnjih šest vježbatora. Ali! Da bi priča imala začkoljični elemenat, mora biti ali sa uskličnikom. Ali, daklem, ostane jedan šupak od tih novogodišnjih foliranata koji se stvarno pridržava svoje odluke i onda tako gomba po barutani ko nespašen, ždere samo neke salate ko neka krava, ne zavarava se mitom da je duvan na motanje zdraviji od cigareta i ne visi po flejskuku! I zbog tog nesretnika, (kojeg otprilike ima jedan na 50 hiljada stanovnika) mi mislimo da novogodišnje odluke imaju smisla! Kao, ako je mogo on, mogu i ja. A jel moš? Jest, al u mudima jedne žene da prostite! I tako iz nove godine u novu godinu čovjek ide iz zablude u zabludu. Kao mogu ja, mogu ja. Duh je, istina, voljan, no tijelo je slabo. Zato je moj prijedlog da preventivno ubijemo volju u tom party-pooperu koji nas tjera na glupe novogodišnje odluke  uz recimo neviđeno nasilje u vidu nasilnog konzumiranja ogromnih količina opijata.

No, da bi priča imala pozitivan eshatološki momenat, mora imati pomirljujuće no sa zarezom. Daklem, no, nije poanta da se čovjek ne može promjenit i da se ko klada treba prepustit strujanjima života. Au contraire! J’accuse! A tout le mond! Poanta je zapravo u tome da se čovjek pribere, sabere, konsolidira (ovo sam moro izguglat da vidim dal sam doro napiso) i jasno kaže šta oće od svog života i kako to hoće, pa radilo se to o fejsbuku, barutani, ne daj Bože vegetarijanstvu, ili nećem sasvim šestom. Za činit dobro je svaki dan nova godina! A najgore je mjenjat život mamuran, što je 1. januar iliti spiječanj. Eto toliko o tome šta ja mislim po tom pitanju.

Tridesete su nove tridesete al jadnije

Sad iako sam reko da je svaki dan dobar za životnu inventuru, životnu fiskalizaciju i životni program budućeg rada, daklem ja bih mogao bilo kad povuć tu nesretnu crtu na taj nesretni blok života no eto kad sam se napokon uhvatio tog blog editora da nešto kažem. Ako ima onih koji čitaju ovaj moj blog onda su skontli da kako ja ništ ne pišem, nego se tako ukažem jednom u kvartalu, uvijek imam neku žalopoljku: “e nekad kad sam ja bio bloger/ kad sam ja piso blog/ e nekad kad se pričalo Džimbo bloger”. Kao da sam ja ikad bio ikakav bloger, no o-tom potom. Uglavnom, “nekad kad sam ja bio bloger i redovno piso blog” onda bih ja znao tako na staru godinu ili koji dan poslije pripovjedat o tome kakva je bila prošla godina.  Ili jednostavno izaberem sepet postova po mjesecima pa kao eto “šta se pisalo prošle godine”. I uvijek je bila neka glupa optimistična nota na kraju GODINA JE BILA ZAKON IDUĆA ĆE BIT JOŠ BOLJA. Čovjek kad je mlad je stvarno nepopravljivo optimističan i pun entuzijazma. Valjda zato i ne volim emo-hipstere što se stalno žale. MAMI SE SVOJOJ ŽALI, IMAŠ DVAJS GODINA UŽIVAJ! Pa jel tako il nije? Normalno da jeste.  Ali ja sam još uvijek relativno mlad, samo što se u mojoj generaciji dogodio neki gadan defekt, pa su tridesete nove 20, pa sam ja takoreć još stariji maloljetnik, a zapravo poenta je u tome da se ova ekonomska situacija srušila na nas tako da eto nema za nas posla i tako to pa onda kažu: “Ma šta te briga! Živi s roditeljima! Tridesete su nove dvadesete!” Kad čovjek ogleda nako naizgled nije to ni loše, tj. da se izrazim kao prosječni hrvatski antiglobalist i treehuger: plan je flawless. Jer pajz sad: Ako si zglajzo dvedesete, recimo studiro si četristo godina, vodio salonske revolucije po menzama raznih fakulteta humanističko-filozofskih usmjerenja i tako to, onda imaš priliku za još jedne dvadesete. Pa kako odlično! Kolko je svijet glup pa se u deset iljada godina civilizacije nije nitko sjetio tako očitog i dobrog štosa! Popravni za mladenaštvo! Ali (uvijek ima taj nesretni “ali”) taj netko pametan se zaboravio sjetit da poslije “novih” dvadesetih dolaze četrdesete i da ćemo se mi dvostruki omladinci upitat prije ili kasnije: “e bato, a kad će te naše tridesete?” Kad će one zlatne Isusove godine kad je čovjek dovoljno mlad i dovoljno mudar? Kad će moje najljepše godine? A ono iz dvadesetih (duplo proživljenih) baci te u 40-e za koje Meša Selimović kaže da su najružnije godine jer čovjek je još mlad kako bi imao želja, a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe. 

Dobro veli naš narod, pitat će te starost gdje nam je bila mladost. I kome da pošaljem pismeni prigovor? Lehman Brothers banci? George W. Bushu? Ivi Sanaderu? Ne mogu se otet tom dojmu al da je moju generaciju baš posralo. Nikako na zelenu granu. Rodiš se 80-ih u periodu kad se zemlja raspada, vremenu stabilizacija i sveopćeg sivila, dođu 90-e kad bi trebao bit bezbrižni klinac i onda te strpaju u podrum. Napokon završi i taj nerestni rat, al brate, poraće je, nema se. Evo ti sine kost pa se igraj. Bako daj mi pet kuna za Nintendo klub. Evo ti sine, pa ti vidi oš u Nintendo klub ili ćeš kupit sutra kruh za ručak. Nekako smo pregrmili i 90-e, onda dođe taj period 2000-ih koji čak i nije bio tako i loš, malo smo studirali, malo smo ko prodisali, samo što su nam banke sjele sad na vrat pa eto nije baš red da živimo dobro i op-op eto ti svjetske krize, pa ti kažu, ma šta te briga imaš opet dvajs godina! Pa kad bi slao pismeni prigovor morao bih počet od predjedništva SFRJ, 14. vanrednog kongresa SKJ-u, pa preko SSNO, Generalštaba JNA, Miloševića, agencije za privatizaciju, Kutle, Račana, i gore spomenutih! Ali vrhunac cinizma i odvratnosti je kad starije generacije za našu kažu da je izgubljena, inertna i glupa! Dobro smo mi i ispali kakvu ste nam čorbu zakuhali! Uskličnik još jedan poradi teatralnosti!

Konobar, račun i štaš’ pop’t

Sad bih ja trebao podvuć taj račun i da vidim di sam pošao i šta sam napravio. Pošto, kao što sam ranije napomenuo, nemam taj blogerski uvid u aktivnosti u godini Gospodnjoj 2012., a i već sam se raspričao dovoljno, reći ću samo da je najbitnija stavka pod koju treba metit dvostruku crtu to što sam diplomirao. Što zapravo i nije teško zaključiti po ovom rantu iz prošlog paragrafa. Eto diplomirao sam, posla nema, zašto je tako, hah, ne znam, meni napamet pada barem dvadeset i jedan razlog. Ali sve u svemu, to je granični kamen u životu (može li se tako prevesti milestone?) koji označava definitivan kraj jednog perioda u životu. Npr., da se čovjek može zajebavat  u životu i za to imat legalno pokriće. Spavaš do podne! – E, ja sam student, kad ću ako ne sad! U novim dvadesetima, npr.

To što sam diplomirao neminovno znači da smo se Sarajevo i ja pozdravili i rastavili, ne, Bože sačuvaj, u Karadžićevskom smislu da rokam s Trebevića. Ne, nije to kraj svih veza i zbogom, ali ja više neću u Sarajevo dolazit kao sarajlija-dođoš nego kao  brođanin-turist. Istini za volju, iz Sarajeva sam se ja odselio još 2011. u ljeto, al onog trenutka kad sam dobio tuljak s diplomom, znao sad da je to to. Arrivederci. A opet s druge strane, život piše svakakve postove i blogove…

I za definitivni kraj ove godine samo da opričam jedan tragikomičan trenutak s moje promocije. Uglavnom nakon svih tih peripetija mojih oko studiranja, a brate nastudiro sam se ja dugo svega i svačega, i nakon što sam ja ispolago sve te ispite i sve uvjete/uslove zadovoljio, kažu oni meni ajd dođi ti po diplomu. I šta ću ja nego pravac Sarajevo. I dali oni meni diplomu, slikalo me tamo za internet i da imam dokaz i to sve. Uzo ja tuljak, bacio na zadnje sjedište naftamobila i rekoh svojoj družbini “ajmo mi kod Zmaja na ćevape da dostojanstveno upriličimo ovaj veliki trenutak svaki sa porcijom desetke u pola s kajmakom i velkačkim pivom!” Konj bi reko, kobili se nado, upravo i bješe tako kako sam ja reko. I uglavnom, pao već mrak i sve i red je poć na put. Ne znam ja šta meni bješe da sam prije sjedanja u naftamobil i upućivanju nazad ka svojoj kući u drugoj državi otvorio taj tuljak da vidim tu diplomu. Vis maior, nema šta drugo bit.  JAO, KUKU MENE KAD SAM IMAO ŠTA ZA VIDJET! Piše tamo Jimbo Jonez, rođenA tad i tad, završilA sve ispite, položilA diplomski i steklA titulu. Zašto je to tako, upućjem vas na post Boy named Sue.

Eto, čitamo se dogodine i to nadam se ne u prosincu nego možda za već koji dan.

FROJES NOJES JARES što bi reko Švaba!