DEM POSO JAB’ RADIJO (O životopisima)

Portali koji se bave tržištem (ne)rada, da ne kažem virtualne burze rada redovito u sezoni kiselih krastavaca objavljuju članak o tome kako bi trebalo napisati životopis. Uglavnom tako se svakih mjesec-dva pojavi nekakav nazovimo-ga-tutorial u kojem master psiholoških nauka objašnjava kako se piše životopis, kao da je to sad to u najmanju ruku doktorska teza – napišeš kako se zoveš, gdje si se rodio, kad si se rodio, zašto si se rodio, đe si školovavao i đe si radio odnosno đe nisi radio jer ko je još kod nas radio a da je mlađi od trijes godina. Niko, jes vala.

I opet, vjerovali ili ne, mnoštvo ljudi nije u stanju napisati CV iliti životopis. Naime i Zaime, u firmi u kojoj radim već sad preko nekoliko jedan od zadataka koje radim je i objava natječaja za svežu radnu snagu i prikupljanje dokumentacije od potencijalnih kandidata. Iako nisam dio kadrovske službe, niti sam s istom povezan na bilo ikakav način, jedan od mnogobrojnih zadataka koje obnašam je i taj. Mislim, budimo realni – nije to neka nauka. Ispuniš formular, pošalješ HZZ-u na mejl i onda skupljaš mejlove i sortiraš ih po nekim svojim zadanim parametrima (da sam informatički potkovaniji mogao bi ja napraviti i da to konfjukter radi za mene ali je problem što nisam pa eto). Ako je više natječaja za posao, onda ih sortiram po pozicijama, onda unutar toga sortiram po recimo mjestu stanovanja, iskustvu, godinama, šta ja znam… onda na kraju napravim tablicu u kojoj sažmem kandidate na jedan papir – redni broj, ime prezime, kratak opis (odakle i gdje je radio) i kontakt. Da, gospodo nezaposleni vi ste samo jedan broj. Iako to i sami znate kao što sam i ja znao dok sam sjedio besposlen dvije godine poslije fakulteta. Ja osobno uglavnom nemam nekakvog utjecaja na to tko će se zaposliti, iako jesam preporučio nekoliko radnika, s nekoliko radnika napravio intervju i tako… uglavnom to biraju neke više instance od mene.

No da se previše ne ulazim o svojim kadrovskim zadacima želio bih malo reći svoja iskustva o životopisima koje dobivam. No prije toga naravno moram još napraviti jednu beskorisnu besjedu. Daklem, ako je neka ženska pozicija (rećemo – poslovna tajnica), ja onda rovim i po fejsu. Možete me nazvat seksistom i šta ja znam, na kraju krajeva – ne zapošljavam, ne preporučujem – pa mogu malo i virnit vala. Jes, vala! No što htjedoh reći, to radi jamačno mnogo poslodavaca i poprilično sam siguran da neće zaposliti nekog tko ima kanabisovo lišće nepometeno po zidu ili droljaste slike alkoholom deformiranog lica s nekim do jaja selebretijem, recimo Čobanom Rajovićem. To je čisto onako tip, pogotovo što fejs ima onu tipku đe klikneš pa ti prikaže kako izgleda TVOJA fejs stranica iz perspektive nekog DRUGOG. Kao da gledaš tuđim očima a opet gledaš svojim. A naravno, možda aplicirate na neki travopušački posao koji zahtjeva da budete minimalno obučeni, upoznati s alkoholom i cingilingi damdule damdule glazbom. Danas se ništa ne zna. Ako social media expert može biti posao, zašto ne bi moglo biti i to.

1. Pravopis

naci

Iako vjerni čitatelj Jimbloga (pretvarajmo se for the sake of argument da takvi postoje) jamačno o svom omiljenom blogeru misle da je ovako nekakav OK tip al blago iritantno nepismen. Meni je to teško reći ali ja sam namjerno nepismen, tj. namjerno tako iskrivljavam riječi a i za sebe mislim da nisam baš iritantno nepismen, bez obzira ne to što vi mislili! Jašta!

Naprotiv daklem, mene ovako među mojom rajom prati glas da sam zapravo iritantan al ne nepismen nego tzv. grammar nazi. Ne znam kod nas šta bi bilo ekvivalent za to – gramstaša? Sintetnik? Jugo-gramatičar? Nije ni bitno, ali da istina je, ja gajim ideologiju nacionalgramatakizma. I nije me stid. A samo da Vam velim, nacionalgramacisti se ne bi nikad pojavili da nije fejsa i da nije svak pomislio sa ima nešt pametno za reć, a onda pokazao ne samo da je nepismen nego i strašan fail (čemu u prilogu idu i ovi moji silni anglizmi) našeg fantastičnog pametniji-smo-od-glupih-amera obrazovnog sustava.  Jeste, to je živa istina. Mene boli mozak kad čitam što neki napišu.

10801722_663022973819764_4988139716072036217_n
Ovdje je photoshop jedino intervenirao u piskelizaciji imena i adrese ovog nesretnika. POZZ I TEBI WWWWWW!

E sad, zamislite recimo da ste potomak žrtve šuvarovke, a i vi sami žrtva sopstvene letargije, lijenosti i sindikata prosvjetnih radnika i tako nadrobite nekakvih rečenica zbrda-zdola, slova bez kvačica, rečenica bez zareza i to dođe nekom gramatičkom Obersturmbannführeru, recimo meni. Ajme meni. Dobro da dođe meni, riskirali bi ste da vam recimo print-skrinam to i metnem na blog:

Capture
U štalu kad se uđe kaže se dobro veče kravice moje, a one odgovore sa muuuu. Ostalo neću ni komentirat.

OK, iako se ja teško mirim s nepismenošću, moram se pomirit da nepismeni ljudi postoje. Dobro. Svejedno, to ne može nikoga opravdati da napiše životopis ili zamolbu zbrda-zdola. Naravno, ja na pozicije koje zahtjevaju redovnu pismenu komunikaciju NE BIH zaposlio nepismenog čovjeka (iako bih mogao napisat i poodugački post o poslovnoj korespodenciji “đes ba, e đe onaj aneks ugovora hahahha”)

Znate kako vele, jaki nek valjaju klade, pametni nek mudruju i šta ja znam ko šta već dalje treba šta raditi. Što želim da kažem: brate ako nisi vičan peru, nek ti onaj komšija student napravi životopis a ti njemu fino zauzvrat izlemi svemirsku kantu za uzgajanje lakih droga. Prosto ko pasulj.

Zašto ja mislim da je to važno. Svaki onaj članak o tome kako se piše životopis počinje s nekakvim klišejom kako je životopis vaša prva slika pred poslodavcem. I totalno su u pravu. Pa ako šalješ životopis na radno mjesto tokara, radnu poziciju koja vaistinu ne iziskuje krležovsko ophođenje na radnom mjestu, ali ako se potrudiš da životopis bude gramatički i stilski uredno napisan (uredno, ne dakle nađinđuren) onda šalješ sliku poslodavcu da si ti tokar koji će jebat mamu onom svornjaku i da ćeš se potrudit istokarit bolcn kakav svijet nije vidio. A ako napišeš “dem poso jab radio” svi će mislit da si onaj baja što samo nešt smrlja, obrusi staro, malo iščekića i dobro je. Tako bar ja gledam na to.

 2. Forma

Capture1
Ma tko to kaže da životopis ne može stati u subject mejla?

Savjeti o tome kako životopis iliti CV mora biti “jedinstven”, “unikatan”, “odražavati vašu jedinstvenu osobnost” su čisti bullshit. Ipak, ne trebamo isključiti da sigurno ima i onih koji vole nakićene životopise s tablicama, slikama, infografikama i ko zna kakvim glupostima sve već ne. Ne kaže se džabe da je šareno i budali drago. Životopis je sažetak vaših kontakt podataka, obrazovanja i profesionalnog iskustva. Unikatnosti ostavite za portfolio.

Moja topla preporuka je da sa životopisom ne treba brljati nego jednostavno treba ispuniti europass obrazac koji je fantastično koncipiran i u kojem se možete jasno i precizno, naravno ako se potrudite, predstaviti poslodavcu. Europass u pdf-u i svaka kadrovska će vam biti zahvalna.

3. Materija

Capture2
Kratko i jasno

 

Kad sam već započeo hilemorfistički, onda trebamo spomenuti i materiju ili što bi rekao sam ćaća hilemorfizma: “Drag mi je Platon, al mi je istina draža”.

Što se tiče sadržaja – samo popuniti europass i ne izmišljati toplu vodu. Recimo znao sam dobivati mejlove koji su bili kao da čitam braću Karamazov. Bio radio kod tetka u Njemačkoj, al je tetka šlagiralo i taman mu je žena tad radila pa je otišao Švedsku taman pred proljeće one godine kad je bilo toplo, neki turčin ga naučio kako radit na cnc stroju pa se vratio u Hrvatsku, napravio kuću, uzeo leasing, rasto se od žene, propio se u kafani, đaba bilo konja vranih po livadi razigranih… Onda ima i onih bisera koji pošalju mejl: JAVLJAM SE NA POSO. Bez imena, bez kontakta, bez preciziranja o kojem se natječaju radi… Europass majka.

Također dosta ljudi ima tendenciju slat brdo papira misleći valjda da tako daju nekakvu sliku o sebi kao odlučnima za posao. Nije da smeta, ali ono… u prvoj selekciji ili pred-selekciji kandidata stvarno mi ne treba nečija kopija prometne, radne knjižice, diplome, svjedodžbe i knjižice AFŽ-a.

4. Fotografija

trolfejs
Odlučan mladić, poslao i fotku

Ako ćete prav za prav, ja uopće ne vidim razloga da se na životopise stavlja fotografija, iako se sjećam da je dok sam ja nekad visio redovno po burzi rada da je bilo poslodavaca koji su tražili fotografiju kandidata. Slika govori više od tisuću rijeći a to znači više i od hiljadu. Ja LinkedInu imam nekakvu fotku ja ko u odjelu s kravatom, lafo mačak poslovnjak, iako sam kravatu okačio na dvije svadbe i jednim krstitkama. I to uglavnom na čelo nekad oko ponoći.

Iako sam, prav za prav, rekao da ne vidim razloga za fotografiju sad sam se sjetio da sam jednom dobio CV od nekog momka koji se prijavio za posao strojara (bageristu) i u životopisu je imao fotku on kraj neke mrcine od JCB-a u radnom odjelu, čist šljem, HTZ oprema. Izgledao mi je vrlo profesionalno i da se mene pitalo pozvao bih ga na razgovor. A dođe onda i fotki poput ove gore. Glamour u šumi.

A znalo je bit tu i tamo djevojaka koje pošalju slike malo veće rezolucije i dekoltea…

Capture5
Retardirani fejsbuk rječnik nije baš preporučljiv u poslovnoj komunikaciji. POZZ!

KONKLUŽN

Na kraju bi bilo pošteno reći da je oko 90% životopisa koji su prošli kroz moje ruke (a bilo ih je gotovo 2000!) bili uredni i bez zamjerki. A onda bude i tih 10% koje nisam odbacivao u predselekciji, osim naravno ako pošalju kompletno retardirani mejl bez kontakta: POZZ JEL IMA JOŠ MJESTA. Pozzaj se po fejsu tamo, šta jel ima mjesta nije ovo autobus. Piše lijepo od kada do kada je natječaj otvoren.

I da, gotovo na svakom natječaju, a pošto je stanje u državi krasno, bude dosta prijava uvijek se nađe nekolicina onih koji me dođu tražiti osobno u firmu. Kad mi zazvoni telefon i kažu: “Gospodin/gospođa za posao je ovdje” meni dođe da skočim kroz prozor. Lijepo piše na natječaju: prijava e-mailom/telefonski, ali ne, uvijek bude dva-tri mudraca koji me dođu osobno tražiti u firmu da se oni osobno predstave i da obavimo razgovor. Drugovi, don’t call us we’ll call you. Međutim uvijek uputim kolegicu da potencijalnog kandidata/kandidatkinju zamoli da ostavi životopis i da ga otprati – ne volem one što se ubacuju preko reda, nije fer za sve nas one koji stojimo godinama u redu.

Što bi reko Aristotel: “Drag mi je Platon, al mi je CV prazan jer me nitko neće zaposliti da radim bez radnog iskustva a to vam je začkoljica 22“. Potom je postao učitelj Aleksandra Makedonskog koji je imao konja koji se zvao Bukefal. True story.

Capture6
Najduža rečenica IKAD

 

 

Published by

Jimbo

Trakorist, kauboj, gurman, strup za punce i uglavnom jako cool lik.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *