Epizoda druga: Bukurešt – Odesa

Ekspedicija Novorossiya 2018 (iliti Back to old country)

Do našeg krajnjeg odredišta čekalo nas je još 600-injak km, gotovo upola manje nego do Bukurešta, ali posve nepoznatog puta. Ovim krajevima Europe najistočnije sam autom ranije uspio dobaciti do Bukurešta, što znači da nepoznate ceste i prava avantura počinje s ovim nedjeljnim vrelim bukureštanskim jutrom.
Potrpali smo stvari u bombardera i s upaljenom rezervom krenuli dalje na istok, autocestom prema gradu Drajni, a ako bi ste nastavili dalje autocestom na kraju bi ste izbili na crnomorskoj obali u rumunjskoj Constanti.
Ako se konzultirate s regionalnim internetom, vidjet ćete razna opcije kojima su ljudi išli do Odese. Savjeti su uglavnom isti: svakako idite u Odesu, ali nemojte ići autom. Nakon završene avanture, mogu potvrditi isto – u Odesu svakako, autom nikako. Osim ako ne idete BOV-om ili nekim težim oklopnim vozilom. Zašto, ispričat ću vam kasnije…
Puteva do Odese ima raznih: ovaj preko Bukurešta je vjerojatno najbrži ako idete iz Hrvatske – autoceste su poslije Beograda doduše rijetka pojava, ali stanje magistralnih cesta u Srbiji i Rumunjskoj zadovoljavajuće. U Rumunjskoj čak i više od toga. Poslije Bukurešta također postoji nekoliko opcija putovanja, a mi smo se odlučili za onu koju nam je ponudio zdrav razum a ne algoritam Google Mapsa. Hoće li se to pokazati kao dobra ili loša opcija, teško je reći…

Ono što svakako treba napomenuti je to da je Moldaviju nemoguće izbjeći (osim možda eventualne trajektne linije od Konstante do Čornomorska). Iako Rumunjska i Ukrajina imaju kopnenu granicu, ona prolazi rezervatom delte Dunava i tu nema cestovnih pravaca koji bi povezali ove dvije zemlje. Moj prvotni plan je bio da idemo preko Kišinjeva, glavnog grada Moldavije (Moldove), s noćenjem u ovoj metropoli, međutim kako je vremena bilo malo odbacio sam ovu opciju. Međutim ruta preko Kišinjeva također stvara jedan dodatni problem – prolazak kroz Transnistriju (Pridnjestrovsku Moldavsku Republiku) koja je zapravo odbjegla moldavska provincija gospodarski i mentalno zaostala u sovjetskom dobu. U suštini se radi o ruskoj SAO Krajini u Moldaviji: službeni Kišinjev nema vlast u ovom dijelu zemlje, zemlja je međunarodno nepriznata, a „republikom“ vladaju lokalni šerifi ala Mile Martić/Babić. Zapravo bi putovanje kroz Tiraspol (glavni grad Transnistrije) zapravo mogao biti i jako zabavan i pustolovan, ali možda i bolje ako idete na godišnji s djevojkom. Iako današnji interneti kažu da su u zadnjih godinu dana prolasci preko „granica“ Transnistrije normalizirani (službeni Kišinjev izlazne ukrajinske pečate na granici s Transnistrijom de facto sada priznaje kao ulaze pečate u Moldaviju, a transnistrijski „carinici“ navodno više ne traže obavezan mito) možda ipak ne. Tko voli nek izvoli.

Tako smo se mi u nekakvom ranom popodnevu dovezli do grada Galati i do granice s Moldavijom. Na graničnom prijelazu nije bila velika gužva, ipak iz nekog nepoznatog razloga smo na rumunjskoj granici izgubili pola sata čekajući u redu. Rumunjski policajac je tražio naše putovnice, prometnu bombardera, moju vozačku i zeleni karton. I potom nas pustio dalje ka svom moldavskom kolegi.
Dok je Rumunj pričao solidan engleski, njegov moldavski kolega je od početka isključivo govorio – ruski. Dali smo mu sve papire koje smo imali. On ih je onako studiozno sovjetski milicijski sve pregledao, napravio krug oko auta, vratio se nazad do mog prozora i rekao:
-„Pasport du mašin.“
Pogledao sam ga blijedo jer nisam shvatio što želi od mene.
– „Pasport du mašin!“ – ljutito je izgovorio glasno nekoliko puta, a ja sam se okrenuo prema drugarici i u panici rekao: – „Ne znamo koji kurac hoće, sve sam mu dao!“
– „Pasport du mašin!“ – urlao je i dalje – „AUTO! MAŠIN! PASPORT!“
Skužili smo da traži prometnu. Kiselo smo se nasmijali kao na viceve tetka iz dijaspore i dali mu pasport du mašin.
Pogledao je prometnu i gestikulirao mi da izađem iz auta.
Izašao sam, otvorio mu gepek, on je malo zabio svoju milicijsku njušku, izvadio paket s obaveznom opremom i pitao:
– „Čto e to?“
– „Obavezna opremaja! Sijalicaja, trokutski, prva pomoćaja!“ – odgovorio sam mu na bilićevskom ruskom
– „Harašo…“ – tiho je rekao i otvorio zadnja vrata. Zabio je njušku među smeće odbačenih boca od kole, čipseva i ostalih putnih aksesoara. Zatvorio je vrata i otišao s našim dokumenitma.
Desetak minuta kasnije došao je drugi uniformirani službenik, po svemu sudeći carinik.
– „Customs“ – izgovorio je s tvrdim ruskim naglaskom i odmah pitao: – „Njarkotik? Arms? Aljkohol? Tabako?“
– „Ništa“ – odgovorio sam mu na čistom hrvatskom s tvrdim ruskim naglaskom, a on je od mene zatražio da otvorim gepek. I on je sad malo radio inspekciju vozila. Ovaj put nešto temeljitije. Međutim kako nije našao ni njarkotik, ni arms, ni aljkohol niti tabako, vratio mi je papire i pokazao da parkiram auto sa strane. I otišao.
Malo je reći da sam bio zbunjen. Rekao mi je da stanem sa strane, a vratio mi papire. Ništa, drugarica i ja samo izašli iz auta i veselo ćakulali i čekali da se nešto dogodi. Uglavnom smo se smijali na epizodu „pasport du mašin“. Nakon jedno deset minuta pojavio se onaj prvi policajac:
-„ Čego tu ždeš? Kupit vinjet i vodit!“ – izgalamio se pokazavši mi na neku kućicu, a ja sam skužio da trebam kupiti vinjetu i voziti dalje. Welcome to Moldova people.
Ušao sam u kućicu u kojoj je bio šalter s prozorčićem leptir prozora s Moskviča. S druge strane je sjedila neka drugarica za stolom na kojem je bio iglični pisač i računalo iz pred-pentijumske ere.
-„ Zdravstvujte! Jedna vinjeta!“ – rekao sam joj i kroz taj leptir gurnuo pasport du mašin i 10 evra.
– „Sem dnej?“ – pitala je a ja sam potvrdio, shvativši da se valjda radi o sedam dana.
Malo je potrajali dok smo zajedničkim snagama našli broj šasije na bombarderovom pasport du mašin, jer očito gospođi ne dolaze svaki dan nadobudni Hrvati. Iglični pisač je štancao po papiru i mojim živcima i na kraju izbacio komad onog rol papira s rupicama. Gospođa je lupila veliki zeleni pečat MAIBA (Modlova Agroindbank), vratila mi 5€ i nekoliko sitnih moldavskih leja i bio sam službeno legalan na moldavskim cestama. Iako i dalje bez međunarodne oznake RH. Inače, kuloarima kruži priča da se moldavska vinjeta može kupiti na internetima.

Ušli smo u Moldaviju. Da smo izašli iz Europske Unije, pa premda to bila i Rumunjska. bilo je evidentno odmah na prvim metrima. Dal je tu nekad bilo asfalta, teško je i meni profesionalnom cestaru procijeniti. Bilo je tu nekakvog šodera, kamenja i rupa veličine Kije Pride i naravno da sam pomislio: – „Bože, jesam li ja za ovo kupio vinjetu?“
I ne samo da sam kupio vinjetu za lošu cestu. Nego sam kupio vinjetu za jako malo vrlo loše ceste. Naime, nakon tek nekoliko minuta vožnje i ne pređenih ni puna 2 km (!) naišli smo ponovno na carinsku kontrolu na kojoj su stajali kamioni. Parkirao sam pored nekog Kamaza ruskih tablica i izašao iz auta, a moldavska policajka mi je pokazala da nastavim ravno. Nekoliko metara pred nama se ukazala ukrajinska granica.

Stajali smo jedno pola sata.
Tada se pojavio ukrajinski policajac. Dali smo mu sve papire koje je on studiozno pregledao, i ponovio cijelu šaradu koju sam prošao s moldavskim policajcem prije 20ak minuta. Otvori, zatvori, pogledaj, zagledaj. U jednom trenutku mi je rekao: -„ Otkrit kapot“
Nekako sam skužio da me traži da otvorim haubu, i ja sam je ekspresno otvorio, da bi me on odmah upitao:
-„ A ti govoriš po ruski?“
– „No.“ – odgovorio sam mu kratko i internacionalno.
Studiozno je pregledao motor zabijajući lampu u teško dostupne prostore motornog prostora bombardera. Vratio se nazad do gepeka i upitao.
– „Njarkotik?“
– „Njet“ – rekao sam mu i kiselo se nasmiješio.
– „Njarkotik ampula? Baljon?“ – upitao je ponovno gestikulirajući rukama kao da nabija nešto u nešto. Nisam imao pojma o čemu priča, ali sam opet negirao.
– „Harašo…“ – kratko je rekao i krenuo s našim papirima u zgradu, da bi se okrenuo prema meni i rekao s tvrdim ruskim naglaskom: „Customs…“
Odmah potom iz zgrade je izašla ženska u kamuflažnoj vojnoj odori, sa zelenom beretkom na glavi i vojnim opasačem oko struka na kojem je bio okačen Makarov. Stajala je s našim papirima i odmjeravala nas, a meni se činilo kao da sam opet transportiran u neki Kusturičin film o švercerima. Brzo se zatim pojavio treći uniformirani službenik, ovaj put u crnoj odori. Bio je smrtno ozbiljan. Preuzeo je papire od ženske u vojnoj odori i prišao mi:
-„ Pistoljet?“
– „Ne.“ – rekao sam mu i opalio se smijati.
On je bio i dalje smrtno ozbiljan.
– „Njarkotik?“
– „Njet“ – rekao sam mu, a ovaj put smo se opali smijati moja drugarica i ja.
On je bio i dalje smrtno ozbiljan.
Kopao je vrlo stručno po autu, kao da je prošao KGB-ovu obuku prekapanja luksuznih njemačkih limuzina. U jednom trenutku našao je na kuglice alu-folije u koju su nekad ranije tijekom ovog puta bili zamotani sendviči. Pružio mi ih je, a ja sam mu rekao:
– „Folija. Od sendviča“
– „Open. Pljiz.“ – rekao je skulirano i vrlo strogo.
Otvorio sam foliju i unutra smo zatekli tri mrve kruha i komadić sira. Potom mi je dao drugu kuglicu. Ponovili smo proceduru. Naišli smo na slične sastojke.
Nakon što je otvorio sve pretince, iz gepeka je nasumično izabrao moju torbu.
– „Open. Pljiz.“
Nakon sijaseta gaća (nosite li i vi na put gaća toliko kao da ćete se svaki dan usrat?), majica i ostalih poprilično nezanimljivih stvari, gestikulirao mi je da zatvorim torbu pa opet vrlo strogo putinovski upitao:
– „Medjikament?“
Ja sam vrlo muževno i hrabro doslovno svoju drugaricu gurnuo ovom bezbednjaku, a ona je sa strahovitim grčem na licu pokušala objasniti da ima nešto lijekova za glavobolju (unatoč tome što smo imali toliko lijekova da putem izliječimo pola Ukrajine). Na uvid mu je pokazala neke aspirine, a on je onda nezainteresirano tražio da mu na uvid pokažem svoju pederušu.
Kada se uvjerio da niti u njoj nema ništa zanimljivo, bez pozdrava se okrenuo i predao dokumente onoj ženi u maskirnoj odori. Više ga nismo vidjeli.
Potom mi je žena s Makarovim za pasom dala papire, pokazala na zgradu i kratko rekla: „Customs.“
Ušao sam u zgradu. Unutra je bila velika prostorija, jedan radni stol za kojim je sjedio neki visoki uniformirani službenik s naočalama. Onako visok i tršav podsjećao je Bogdana Diklića. Prišao sam njegovom stolu i dao mu sve papire. On je uzeo papire i počeo nešto lupati po mehaničkoj tipkovnici. Kako sam ja i dalje stajao, pokazao je na uredsku stolicu kojoj je bio otkinut naslon za leđa i rekao:
– „Sjit daun. Pljiz.“
Zakoračio sam tu polu-stolicu kao Willam Riker i sjeo. Sjedio sam ozbiljno kao dijete na tuti, dok je on pobožno kucao po tipkovnici. TUP-TUP-TUP gromoglasno su odzvanjali njegovi udari po tastaturi kroz praznu prostoriju, a ja sam gledao veliku kartu Ukrajine koja se nalazila na zidu iza njegovih leđa. Cijelo sam vrijeme gledao u Krim koji je, logično, bio ucrtan kao još uvijek dio Ukrajine. Iznad njegove glave nalazio se prašnjavi ukrajinski trozub.
Nakon što je nakucao u računalo, to već što je tako pobožno kucao, uzeo je mali papirić, veličine 3×2 cm, izrezan iz nekog papira, na njega napisao broj tablice, vrijeme i broj 2. Potom je važno lupio nekakav pečat koji je prekrio gotovo čitavu površinu papirića i pružio mi nazad dokumente s papirićem i kimnuo mi glavom.
Zbunjeno sam napustio prostoriju rekavši samo: „Goodbye.“ Odgovorio mi je isto.

Ispred zgrade je stajao moj auto i moja drugarica, a žena u vojnoj odori je sjedila i s onim prvim policajcem jela sladoled iz plastične šalice. Nešto poput McDonaldsovog McSundeeja. Pružio sam joj papire s minijaturnim papirićem, a ona je samo onom žlicom odmahnula i gestikulirala da vozimo dalje. „Spasibo“ – rekao sam tiho, da bi potom krenuo prema bombarderu. Moja drugarica i ja smo sjeli u auto i ravno oko 15m dalje naišli smo na veliku željeznu rampu koja je bila zatvorena. Ubrzo se pojavilo novo uniformirano lice koje je izgledalo kao vojnik. Imao je maskirnu odoru, ali u dezenu sličnijem istočnim vojskama za razliku od uniformirane drugarice. Otvorio sam prozor i dao mu opet sve papire.
Vratio je sve papire, osim malog papirića. Studiozno je pogledao papirić, potom tablicu na autu, potom nas dvoje, potom na sat. Spremio je papirić u džep i otvorio rampu.
„Dobrodošla u Ukrajinu draga“ – rekao sam svojoj drugarici.

Ubrzo smo se našli u gradiću imena Reni, a navigacija nas je vješto izvukla iz grada prema nekakvoj magistralnoj cesti. Cesta je bila, najblaže rečeno, čisti užas. Udarne rupe veličine Sibira, cesta je izgledala ne kao da su meteori padali po njoj, nego omanji planeti. Ispred mene su bila dva kamiona ruskih registracija koji su očito znali put, pa sam ja što zornije pokušavao pratiti njihovu putanju. To jest pomoglo, ali svejedno je bombarder nekoliko puta zaronio u pokoju rupu na cesti. 50ak kilometara kasnije izašli smo na bolji, novi asfalt i ja sam ostavio ruske kamiondžije u dimu, međutim sreća nas nije baš dugo pratila. Izmjenjivala se tako makadamska cesta, cesta s planetarnim rupama, ceste s oštrim šoderom, ceste pod rekonstrukcijom… sve u svemu jako loše ceste. Svakih 50ak metara na cesti su ostaci kamionskih guma, a svaki nekoliko stotina metara sa strane stoji nekakva Lada, Tavria, Volga, Moskvič ili Buhanka (UAZ kombi) na kojoj veseli baćuška skida kotač i stavlja rezervni.

Pratili smo navigaciju koja nam je u jednom trenutku rekla da skrenemo desno za Odesu, i da vozimo 100ak km. Međutim, ispred nas se ukazao putokaz na kojem je pisalo Odesa 70 km – ravno. Rekao sam svojoj drugarici, kartu čitaj, seljaka pitaj – idemo kud svi Turci.
Nakon nekoliko km i konzultacije sa GoogleMapom moja drugarica je samo rekla:
– „Honey… dolazimo opet na moldavsku granicu….“
Problijedio sam. Opet pasport du mašin, opet papirići, opet pregledi, opet nepovratno izgubljena dva sata. Ali dobro, šta sad. Idemo dalje.
Neposredno prije moldavske granice naišli smo na željeznu rampu poput one ranije. Kraj nje je stajao vojnik s kalašnjikovom na leđima i pisao opet nešto na minijaturne papiriće koje je davao vozačima. Kada smo došli do njega, pogledao je tablicu, nešto napisao na papirić, da bi me potom pitao:
– „Skolko vas?“
– „Dva.“ – rekao sam mu, da bi on potom na papirić napisao dva i dao mi papirić.
Vozili smo se kroz Moldaviju cestom bez moldavske kontrole. Očito se vozimo nekakvim koridorom, što je postalo evidentno kada smo na jednom dijelu naišli na veliku kolonu i moldavsku kontrolu na okomitoj cesti od naše. Nakon desetak minuta vožnje naišli smo opet na željeznu rampu na kojoj je opet stajao vojnik kojem smo dali papirić kojeg je nezainteresirano spremio u džep i mahnuo da prođemo dalje.
Ušli smo opet u Ukrajinu.

Cesta se pred Odesom normalizirala, što je bio dobar znak jer je pala noć, a moji živci već dobro načeti lošim cestama i bezgraničnim graničnim kontrolama. Ispostavit će se, ipak, da nisu načeti samo moji živci.

Stali smo na nekoj azerbajdžanskoj pumpi pred samom ulazu u Odesu ne bi li kupili kavu i okrijepili se pred sam ulazak u grad. Tada sam ustvrdio fatalnu havariju na bombarderu. Zadnji lijevi amortizer, inače promijenjen repariranim prije tek nešto više od godinu dana je procurio. To i ne bi bio toliki problem da se radi o normalnom autu i normalnom amortizeru. Ali kada se radi o Mercedesu sa zračnim ovjesom onda to znači big bucks. Bosanski reparirani amortizer se ipak ne može nositi s ukrajinskim cestama. Tada mi je i palo napamet to da ne može Švabo prijeći preko Dnjestra a da se kući ne vrati barem ranjen.
Pošto sam bio sluđen već od čitavog dana, carinika, policajaca, cesta i amortizera, zaključio sam da ću ujutro razmišljati što napraviti dalje. Jer, kažu, jutro je pametnije od večeri.

Ubrzo smo došli u središte Odese, u ulicu Sofieskaju gdje se nalazi naš apartman. Ranjenog Švabu sam ostavio pred zgradom, a nas je dočekao moj imenjak koji nas je uveo u apartman i pokazao nam gdje se što nalazi. Na kombinaciji ruskog i engleskog nam je objasnio da kad se ustanemo i odmorimo javimo gazdi da mu platimo apartman. Ja sam mu zahvalio i rukovao sam se s njim, a potom je to učinila moja drugarica kojoj baćuška pak nije pružio ruku.

Dobrodošla u Ukrajinu draga, gdje su ceste grozne, a patrijarhat očito vrlo živ.
(to be continued)