Kako sam prodavao Golfa

Ovo je jedna od pandemijskih priča koja je u post-pandemijskom vremenu pala u zaborav, a kako mi je pala ponovno napamet – nemam pojma, ali nije ju loše napisati da ipak ne padne u zaborav i da bude podsjetnik da nikad ne kupim Golfa jer bi to posljedično značilo da ga prije ili kasnije moram prodati, a to životno iskustvo mi je bilo dovoljno jednom. Kao recimo waterboarding ili surströmming.
Godina je pandemijska prva, 2020., kasno ljeto. Moja drugarica i ja smo se, što bi rekao naš narod – uzeli, i u bračnu luku s nama je uplovio i jedan sivi japanski automobil što je značilo da jedan sivi njemački automobil ide na Njuškalo odnosno na Facebookov Marketplace. Naivno sam mislio da će se Golf prodati odmah kao alva, jer ipak je to – Golf – predmet mokrih želja mnogih Hrvata, međutim previdio sam jednu bitnu stvar, a to je mentalitet Golfista s kojima – bolje da nemate posla. Prodaja Golfa bila je, blago rečeno –  trnovita.
Prije prodaje nesretnog Golfa ja sam u životu prodao dva auta – jasno, oba Mercedesa i to je bilo tako jednostavno kao da sam prodao dvije litre dobre rakije. Crnog Bombardera, opjevanog u nekoliko putopisa na ovom blogu sam prodao zadnjeg, i dan danas me boli kad se sjetim tog auta jer kao da sam otkinuo dio duše sa sobom. Iako bi čovjek pomislio da će prodaja S klase V6 benzinca starog 20 godina biti teška, ona uopće nije bila. Dovoljno je da se odvezete u ciganski šor, parkirate, izađete iz kola i pričekate koju minutu da se pojavi netko tko će reći: Pošto mečka, bratko? Romi su ljudi s dušom i znaju što je pravi auto – ne zanima njih je l’ dizel il benzinac, je l’ ima zračni il hidraulični ovjes, koja oprema ili koliko je marševa po Europi napravio. Bitna je cijena, a i to se brzo dogovorite. To je MERCEDES. Sva pitanja su suvišna.

Golf je, s druge strane, automobil koji nema ni dušu ni karakter. Kako bi mu šaljivo alfisti dešifrirali akronim – to je Govno Omotano Limenom Folijom. Nije onda teško ni pretpostaviti kakvi su vozači, odnosno vlasnici Golfa. Sad će se netko pojaviti pa reći, da ali to je Volkswagen, to je pouzdano, to su švapska kola… prvo – teško je uopće pojmiti da je taj auto iz iste države iz koje je Mercedes, Porsche pa čak i BMW. Audi je ionako Volkswagen u odjelu. Drugo, naš GOLF, koji je tada bio star 8 godina ako se ne varam, imao je manje od 100.000 km (96-7-8, koliko me sjećanje služi). Te 2020. negdje u kasnu zimu, rano proljeće moja drugarica je Golfom išla na poslovni put u Budimpeštu. I zove me negdje, sad dal je bila kod Siófoka ili Székesfehérvára, teško se sjetiti, ali nije ni bitno i veli onako u blagom strahu: „Upalila se check engine lampica, i auto neće preko 120 km/h“. Sad to što se helikopterčić upali, i nije neko čudo, ja sam godinu ranije nažalost vozio Passata iz te generacije i ta check engine lampica je gorila češće nego lampica rezerve, samo je nagradno pitanje bilo jesu li svjećice ili je možda lanac preskočio. Ali kako to nije Passat, nazovem ja svog dobrog druga koji je bog za mehaniku i konfjutere:
„Pero, ženi se na Golfu upalila check engine lampica i auto neće…“
„EGR.“
„…neće preko 120 km/h….“
„EGR.“
„Je l’ da vozi dalje ili?“
„EGR.“
„Dobro, jeboga ti…“
„EGR“
Tut tut…
Vratila se drugarica iz Budimpešte taljigajući maksimalno 80 km/h tako da su je zaobilazili svi moćni rumunjski kamioni po mađarskoj autópályi, ja uštekao OBD s AliExpressa za 2 dolara koji je na zaslonu mobitela jasno masnim slovima ispisao – EGR VALVE – MALFUNCTION. Laganih 500 evrića jer sam slušao svog WAG specijalistu koji je rekao da bolje da promijenim jer – VW. Na mečki sam taj problem riješio balkanskije, pretpostavljate kako. Ali je taj problem došao na 300.000, a ne na 90.

Kada smo stavili auto na Njuškalo i Marketplace, valjda nakon dva dana zove me Drugarica i kaže – neće kola upalit. Ja se sletim s posla, sjednem u auto a on prrrrr – mrtav. Srećom pa je CIAK blizu, pa sam akumulator od 75 Ah teglio samo jedno 300 metara do auta. Laganih 100 evrića.

Ne prođe od tad možda ni dva tjedna, vraćamo se mi iz Broda kad kaže negdje već kod Starog Petrovog Sela – Check coolant! (VW iz nekog neobjašnjivog razloga voli vikat pa sve obavijesti završavaju uskličnikom, zapravo ako znate povijest kompanije, onda nije ni čudo zašto auto galami…) Naspem litru-dvije vode – sve OK. Sutra dan, vidim curi voda pokraj desnog kotača kod blatobrana. Nazovem opet svog dobrog druga koji je bog za mehaniku i konfjutere:
– „Pero, na Golfu curi voda…“
– „VODENA PUMPA.“
– „…na desnoj strani…“
– „VODENA PUMPA.“
– „…kod blatobrana, kod točka desnog…“
– „VODENA PUMPA.“
– „Dobro, jeboga ti…“
– „VODENA PUMPA.“
Odvedem kod mehaničara, on se onako ozbiljno zarije u utrobu Golfa i konstatira da je vodena pumpa gecrken. Laganih 100 evrića. Kaže on, to se mijenja i zupčasti i razvod, ovo-ono. Pajdo, znam šta je veliki servis. Ne dam više ni kune u ovo smeće.

Svaki dan nakon toga kada sam palio auto bila je zebnja da neće opet nešto crknut na kolima, propišat ulje, zveknut turbina, samozapalit se pepeljara. A onda je počeo zvoniti telefon. Ovdje je izabran best of, bilo je barem pet puta više interesenata, čije sam susrete duboko potisnuo u podsvijest.

RAZGOVOR PRVI I SUSRET PRVI
– „Dobar dan, zovem povodom oglasa.“
– „Dobar dan, izvolite“
– „Možemo li se vidjeti na parkingu CITY CENTRA EAST da vidim auto“?
– „Može, kad vam odgovara?“
– „Sutra u 7 ujutro“
Subota, 7 ujutro, dolazim na drugi kraj grada. Dolazim na parking, čovjek sjedi u autu i maše kroz prozor.
– „Dobro jutro, vi ste za oglas?“ – pozdravljam ga iz svog auta
– „Da, je l’ to 1.6 ili 2.0?“ – ne izlazimo ni jedan ni drugi iz auta
(naslov oglasa je VW GOLF VI 1.6 TDI)
– „1.6 TDI kako piše u oglasu.“
– „Ništa onda.“
Brm brm i ode on.

RAZGOVOR DRUGI
– „Dobar dan, zovem povodom oglasa.“
– „Dobar dan, izvolite“
– „A recite mi, je l’ to fiksna cijena?“
– „Možemo se dogovoriti.“
– „Aha. A koliko bi išao dolje?“
– „Dođite pogledat auto, probajte auto, pa ćemo se dogovoriti.“
– „A ja vama mogu ponuditi pola od onog što vi tražite…“
(moj mozak pokušava procesuirati ovu izjavu)
– „… taj auto baš i nema opreme…“
– „Ima šta ima“
– „Pa da, kad čovjek kupuje auto treba razmišljati i o opremi jer kako će ga prodati jednog dana, evo ko i vi sada…“
(broj okretaja na mozgu je došao u debelo crveno)
– „… a recite mi jel se pušilo u autu?“
– „Da.“
– „Puno?“
– „Da. Četvrtkom sam držao sastanak HAVANA kluba u autu.“
– „Molim?“
– „Pušilo se, da“.
– „Taj auto bi onda trebalo onda kemijski očistit“
(okretaji došli do blokade. DIN DIN DIN DIN)
– „… znate to košta“
– „Ajmo se ovako dogovorit. Vi dođite i pogledajte auto. Ako vam se auto svidi, ako se dogovorimo za cijenu, sjednemo unutra i zapalimo jednu ‘Romeo y Julietu’ ko drug Tito, ja odvezem auto i ja platim kemijsko čišćenje.“
– „Dobro, poslat ću nekog…“
Tut tu…
Taj lik je poslao, u različitim vremenskim razmacima, četvoricu različitih ljudi: kuma, nećaka, badžu, kurca-palca – on se nikad nije pojavio, jer njemu je bio trošak dolazit u Zagreb iz, čini mi se, dalekog Bjelovara.
Svaki put bi vodili identičan telefonski razgovor nakon što bi netko od njegovih pogledao auto.

RAZGOVOR DRUGI – NASTAVAK – ČETIRI PUTA
– Kaže (insert: kum/badžo/nećak/kurac-palac) da je auto dobar.
– Ok….
– Ali taj auto nema baš opreme.
– Ima šta ima.
– I pušilo se u njemu.
– Sve OK, ako vam smeta, ne morate ga kupiti. Slobodna država.
– Ma, ne smeta mi.
– Pa u čemu je problem?
– Auto treba kemijski očisititi.
Kad je taj lik u četvrti put u drugom dijelu razgovora htio poslati petog čovjeka da pogleda auto rekao sam mu da sam auto prodao Pripuzu u staro željezo.

RAZGOVOR TREĆI
– „Dobar dan, zovem povodom oglasa.“
– „Dobar dan, izvolite“
– „Koliko ima kilometara Golf?“
(Naslov oglasa je VOLKSWAGEN GOLF VI 1.6 TDI 97.000 km)
– „97.000 km“
– „Nemoguće.“
– „Kako nemoguće?“
– „Golf star 8 godina 100 iljada“
– „Da, i?“
– „To je malo“
– „Malo – puno, tolko je kolko je“
– „Ne, ne, to vi mene hoćete prevarit.“
– „Gospodine, odete na bilo koju stanicu tehničkog pregleda, date broj šasije i oni vam izlistaju kilometre po tehničkom pregledu. Riskirajte 18 kuna“
– „To se lažira.“
– „Šta, upadnem u mainframe CVH i mijenjam kilometražu po godinama?“
– „Ne znam ja…“
– „Dobro, niste zainteresirani, sve OK, doviđenja i sretno u potrazi za autom…“
– „Ma ne, ne, zainteresiran sam ja!“
– „Dobro onda, hoćete doći pogledati auto?“
– „Da, al ta kilometraža je nemoguća!“
Tut tu….

PRVI SUSRET S DRUGIM POTENCIJALNIM KUPCEM
Našli smo se na parkingu jednog zagrebačkog trgovačkog centra, dečko je izgledao ovako normalno i OK, još je bio i zemljak pa sam nekako se nadao da će to proći dobro. Pogledao je auto, imao je zamjerke na ogrebotine kojih, jebeš ga, ako voziš auto po Zagrebu – ima. Probao je auto i svidio mu se – lijepo se vozi (koliko se Golf može lijepo voziti), ne škripi, ne udara i rekao je da će se javiti. I javio se ubrzo i rekao da je zainteresiran za auto i da bi odveo auto, o svom trošku, na pregled u ovlašteni VW servis. Ja sam rekao da što se mene tiče nema problema. Pošto sam ja radio, Drugarica je provela s njim, kaže dosta awkward nekoliko sati dok su WAG specijalisti pretresali Golfa i donijeli presudu da je auto u odličnom stanju. On je ipak zaključio da mu ogrebotine smetaju i da će tražiti dalje. Ako ništa drugo, barem smo dobili tehnički izvještaj o stanju automobila od ovlaštenog servisa.

PRVI, DRUG I TREĆI SUSRET S TREĆIM POTENCIJALNIM KUPCEM
Mjesto radnje opet isto, zamjerke opet iste – auto ima ogrebotina. Nakon što je probao auto i rekao da je auto mehaničkiizvrstan, ipak bi mu bilo lakše da auto ima mehaničkih problema jer to je lakše srediti nego limariju. Unatoč tome što auto nikad nije bio udaren, kroviran, zgužen, napucan nego je samo imao po sebi nekoliko zagrebačkih ratnih parking ožiljaka. Nakon susreta zvao me još dva puta da pogleda auto i svaki put je priča bila ista kao i prvi put.

SUSRET S ČETVRTIM POTENCIJALNIM KUPCEM
Našli smo se negdje na Trešnjevci, uganjali smo se poslije posla. Pogledao je auto i onako malo vrtio glavom i rekao: „Dosta je to novaca“
„Toliko ljudi traže za aute koji imaju preko 250 tisuća kilometara.“
„Da…“
„Ajd vi provozajte auto, pa ćemo pričati.“
„Mogu probat?“
„Evo bez mene. Ostavite meni svoj auto, prometna je kod mene.“
Frajer sjede u auto i odveze se. Vratio se nakon desetak minuta. Izašao je iz auta, vrtio glavom i negodovao.
„I?“
„Pa da. U pravu ste. Auto je tip-top“
„Pa, u čem je problem?“
„Mislio sam da je to auto u lošem stanju.“
Processing…
„Dobro…?“
„Nema tu posla za mene. Hvala na vremenu.“
Frajer sjede u svoja kola i odveze se dalje.

SUSRET S PETIM POTENCIJALNIM KUPCEM
Nakon bataljuna potencijalnih kupaca, više nisam imao volje voziti auto po parkinzima zagrebačkih trgovačkih centara, ko oće gledat usranog Golfa nek dođe do mene. Pojavi se lik koji je izgledao kao lik sa slike koja stoji u enciklopediji kraj članka ŠVERCER POLOVNIH AUTA. Došao je u nekom BMW-u s jeftinim kineskim ksenonima koji su gledali ravno kao Forest Whitaker, a svaki far je projicirao svoju veselu boju spektra. On je bio, normalno, u Squatting Slav adidas trenirci s tri crte i bio je natopljen Old Spiceom vulgaris. Udario je u svaku gumu stručno dva put nogom na kojoj je bila lakirana špičoka.
– „Jah, to je 1.6 TDI“
– „Kao što piše u oglasu“ – već sam to ponavljao kao mantru.
– „Bilo bi bolje da je 2.0“
– „Bilo bi bolje da je Mercedes.“
– „Njah…“ – zavrtio je glavom i izvadio ključ iz trenirke – „samo BMW!“
Vozili smo se oko zgrade, a on je prdio kako škripi desno rame.
– „Je l’ mogu oterat auto kod Zubaka?“
– „Imam potvrdu od Porschea od prije dva tjedna“
– „Ma jebeš Porsche, meni kum radi kod Zubaka!“
Ok…
Rastali smo se ispred ulaza, on je sjeo u svog retardiranog BMW-a i rekao: „Javit ću ti se…“

U međuvremenu se javio i onaj čistunac iz Bjelovara koji je rekao da će ipak uzet auto, ali da se on smisli kako da dođe on pogledat auto i pazarit ako je to to, kao da dolazi iz Burkine Faso a ne iz susjedne županije.
Treći potencijalni kupac koji je tri puta gledao auto, nazvao je i pitao može li doći opet pogledati auto. Kao – da, zna, gledao je tri puta auto, ali bi došao još jednom. Dođi, ajd, ako te veseli…
Pogledao je auto, malo se okretao, malo je čučnuo.
– „A gdje su ogrebotine?“
– „Ispolirao sam auto u međuvremenu. Dao sam čovjeku u praonici na kavu da mi to sredi“
– „To bi i ja napravio….“ – konstatirao je kimajući glavom, nakon što je tri puta ranije konstatirao da mu je lakše popraviti mehanički kvar nego lakirerski.
Izvadio sam ključ iz džepa i pružio mu.
– „Ne treba, vozio sam ga već tri puta.“
– „Kolika je cijena?“
– „Ista kolika je bila kad ste ga i zadnji put gledali.“
– „Nešto niže se možemo dogovoriti?“
– „Ni eura.“
– „A koja je razlika?“
– „Auto je registriran godinu dana, u odnosu na prošli put kad je bio registriran još tri tjedna“
– „Ok. Uzeo bih ga.“
– „A koja je kod vas razlika?“
– „Gledao sam druge aute koji se nude. Gospode Bože…“
– „Sve jasno.“
– „OK, ja bih ga uzeo.“
– „OK, stanite u red.“
– „Ima interesenata?“
– „Ima.“
– „Pa kom ćete prodati auto?“
– „Onom ko donese pare.“
– „Mogu srediti lovu kroz 5 dana.“
– „OK, ko donese lovu, vozi auto.“
– „A ako kaparim?“
– „Ako kaparite, čeka Vas auto dok ne sredite lovu.“ – nasmiješio sam se, što bi rekli, šeretski.
Izvadio je 1000 kuna iz džepa.
– „Hoće biti dovoljno?“
Bio je prvi koji je došao s parama.
– „Bit će.“

Ušao sam u stan i onoj dvojici – dedi čistuncu iz Bjelovara i koridor šverceru poslao istu poruku: Golf je prodan. Sretno u daljnjoj potrazi.
Zovni telefon. Koridor švercer.
– „Da, izvolite?“
– „Kako si mogao prodat auto?!“ – izderao se na mene
– „Molim?“
– „Pa kako si mogao prodat auto?! Kakav je to način?! Ja sam htio kupiti auto!!“
– „Pa šta ga nisi kupio?“
– „Pa rekao sam ti da ću ti se javiti!“
– „Reklo mi je 30 ljudi da će mi se javiti.“
– „Ali ja bih kupio!!!“
– „Pa šta nisi kupio?“
– „Je l’ otero Golfa?“
– „Ne, dao je kaparu.“
– „Nazovi ga i vrati mu kaparu. Ja ću uzet auto.“
– „Daj molim te, pa to je neozbiljno.“
– „NE! Neozbiljno je da prodaš auto koji sam ja htio kupit! Već sam rekao sestri da sam joj uzeo auto. Vrati kaparu, ja ću uzet auto.“
– „Aloooo, ne vraćam kaparu, auto je prodan, doviđenja!“
Poklopio sam mu. Tut tu….
Stigao mi je SMS od njega. Pisalo je: ŠUPČINO! PUŠI KURAC!!!!!!

Nikad više Golf.