Dovest će u našu avliju…. suživot i demokratiju…
Apsoštrumfno mi glasate nešto slabašno na anketi. Smatram da je to zato što kod nas demokracija nije najbolje još urodila, tj. nije se baš primila, a ne zato što je anketa glupa. E tako i Vnuk na svom bloguureduje anti-demokratski jer neda meni i Buci pjevat, a i tjera neke nepoćudne komentatore. A znaš kako se kaže. Ko pjeva zlo ne misli.
A ja kažem:
Ja ću da pevam…!
Osvrt na Niđu. Pronađoh u nekim dnevničkim zapisima pokojnog ćaće par crtica o Babinoj Gredi pa ću ih prenest vamo dole samo za tebe. I sve one koji su pratili Nikoline šokačko-latinske sage.
Selo Babina Greda, smješteno istočno od Slavonskog, i bivšeg Bosanskog Broda, a iz kojeg možeš pišniti do Vinkovaca, pa skoro i do Vukovara, a o Županji da ne govorimo, oduvijek je bilo slobodoumno i kao što reće, moj drug iz četvrte točke ovog poglavlja Željo L., prilično životopisno. U njemu je uvijek bilo ića i pića. Moja tetka Anka je znala reći: “pića do Božića, mrsa do Uskrsa” ali ovdje je toga bilo i duže, a o ostalim stvarima da ne pripovjedamo.
Svi bolji momci i sve šokačke lole i barabe, morale su kad-tad naić u Babinu Gredu. (I dan-danas nije mi poznato zašto je selo dobilo to ime)
No, to sad nije ni bitno za našu priču.
Selo Babina Greda, kao i svaka naša sela ima svoj kirvaj. Kod njia se slavi Brašančevo. Pa na taj dan iz crkvenog topa, izjutra se opali.
Da se najavi Brašančevo.
Samo, radi znanja to nije neki top, k’o ovi, današnji, za ubijanje.
To je top koji se napuni barutom i kučinom, pa opali, da razbudi zaspale babe i snaše, ne bi li na vrime počele raditi po kući, da gosti ne dojdu na praznu trpezu.
A taj top, je bio najglasniji u tom djelu Šokadije.
A poznat je postao pitaj Boga kojih godina, kad je još Marija Terezija, bila naša vladarica i gospodarica.
E, tih davnih godina, Babogreci, odluče da pošalju baj-Matu u Beč, da se požali Mariji, za onu cajeru što im Gundinčani, na pravdi boga uzešu, pa njiove krave nemaju ge na pašu. Kako su se dogovorili, tako su skupili, s numere na numeru, neku hrpicu novaca i poslaše baj-Matu pravo u Vienu.
A bja-Mata, ko baj-Mata, pravo do Osika, u Belu Ladju.
A u Beloj Ladji… Snežana i Mitke primaš i najbolja baranjska banda. Pa počeli lagano oko našeg baj-Mate.
Bome, otelo se baj-Mati
I prvo veče
I drugo veče
I tako redom, dok je bilo forinti.
A onda; svaka čast i Mariji Tereziji, svaka čast i Bečkom dvoru, svaka čast i Gundinčanima i Snežani (da joj, majku cigansku, izvuče mu i zadnji novčić), red je vrnuti se nazad u Babinu Gredu, A u Babinoj Gredi čekaju Babogreci.
Čekaju, da čuju šta je Marija, carica naša jedina, ispripovidala baj-Mati. I kad će Gundinčani poterat svoje krave s njiove cajere.
Stiže Mata, rubina mu se lipi za leđa, a nije baš tako prevruće. Sunce je već zašlo, ima skoro sat vremena. A selo, ponelo šamlice i sjedi pred crkvom. Sjedi i čeka.
A naš baj-Mata, prilazi laganim korakom i češka se po sedmodnevnoj bradi i gleda, sad baš ne znaš, jel u zemlju, jel u ljude ili u nebo. Samo vrti, onako glavucom.
Vidi, red je sročit priču.
Pa kaže:
-Ta eto ljudi, pozdravia vas carica, posebno mi je rekla da pozdravim Ivšu, kneza našeg, jer veli takog čojeka nema u ciloj austro-ugarskoj kraljevini. A tebi je snaš-Kato, rekla da takve babice, nema ni u Beču a a kamoli u Pešti. Eto, ljudi, mji vrlo je lipo pripovidiala o svima vama.
-Mata, nemoj ti nas zajebavat, nego nam ispočetka pričaj kako je bio u Beču – veli Ivša – i to strogo.
-O nema se tu puno govorit’ – veli Baj-Mata. -Stig’o sam u Beč, nekako pridjutro. Bit će skorom, polak pet. I dojdem ti ja do dvora i zavirim u avliju i gledjem ja, kad tamo Marija, obukla neke šjeroke suknje i stavlja kruv u vanjsku peč. Ja se prišunjam, i nisam mog’o odolit, nego ju opalim, onako rukom po guzu.
A ono opali k’o top na Brašančevo.
Da, kako se samo trgla okrenila i kad me je spazila, samo je rekla:
-Jee, Mata, uvik si bio lud…
………….
I onda je puknulo!
K’o top na Brašančevo.
Po baj-Mati.
