Vratio se ja iz Amerike. Maloprije. I usprkos jet-lagu i ostalim pizdarijama odlučio sam da nakucam post o iskustvima vezanim za putovanje iz USA u RH.
Ukoliko ste bili živi ovih zadnjih par dana onda ste sigurno čitali u raznim medijima o otkrivanju terorističke urote protiv SAD-a i glavne im saveznice Velike Britanije, odnosno Ujedinjenog Kraljevstva. Da stvar bude jača naravno ja sam iz prijestolnice SAD-a, Washington DC-a letio ka Zagrebu… naravno preko Londona, Engleska.
Sam ukrcaj na IAD (International Airport Dulles) protekao je, iako uz rigorozne mjere osiguranja, vrlo ugodno. Naime, kakvo god vladalo mišljenje o Amerikancima, moram pohvaliti njihove službenike na Carini-imigracijskom-HomeLandSecurity. Slovenci su bahati, Nijemci su prepotentni&neugodni (kao i Austrijanci), a Talijani službeni i rigorozni carinici… Amerikanci su pak ljubazni i striktno profesionalni.
Na sigurnosnom punktu organiziran je red (jedan po jedan) – trpaj stvari u plastičnu korpu, skini cipele (stavi ih u korpu), obuci papuče (vrlo pohvalno). Potom dok se vaše stvari koturaju kroz X-ray mašinu jaču i od samog Supermena po tom pitanju, ulazite u nekakvu zračnu komoru koja vrši detekciju na eksploziv. Moram priznat da ne znam kako to funkcionira al to vam otprilike izgleda kao da vas zrak prepipava. Nakon toga prolazite kroz metal-detektor, kupite stvari i idete dalje prema svom terminalu. Prošao ja sve inspekcije, kad naravno eto ti belaja…
«Sir, is this your purse?» – pokazuje službenik na moju pederušu.
Mislim si ja, nije to purse pizda li ti materina, nisam ja peder da nosim purse, to je pederuša. Al nisam znao kako preveset frazu «pizda li ti materina» pa mu samo kratko odgovorim: –«Yes.»
«Let me have just one look at it» – i ni pet ni šest otvori moju pederušu i negdje iz nekog zabačenog pretinca izvuče upaljač davno zabačen u mračne pretince moje pederuše.
«This is not permitted» – reče drot treskajući upaljač da mi ukaže da je unutra tekućina. Naime, po najnovijem sigurnosnom propisu zabranjeno je unositi bilo kakvu vrstu tekućina u zrakoplov.
«Yes. Fluid. Flamable fluid. Kaboom.» – rekoh ja njemu na svom pigeon inglišu, jebiga kad bolje neznam. On samo uze upaljač meti ga sa strane i reče: «Thank you sir, have a nice trip.»
Vidju ga je fin mislim ja sebi. Fala tebi druže.
I tu su Ameri završili. Najavili su i random-cheks, to je ono kad izvuku nasumce par putnika da ih skroz-naskroz prepipaju. Iskreno ja sam mislio da će mene izvuć da me prepipaju jer nema graničara u Europi koji nije oprobao svoje prste na meni (nije ni jednom došlo do onoga što vi mislite… bezobraznici jedni!) al nisu mene izvukli…
Let do Londona je bio zanimljiv. Pilot je najavio da ćemo doći ranije u London jer je on malo to požurio. Al to je rekao kao Đuka onaj iz Panturista kad našim jugo-švabama što se vraćaju u Švabiju kaže na mikrofon:
«E lipi moji, jest da su nas zajebali Austrijanci na carini, al eo sad ću ja malo opržit po gasu a znam tu i jedan dobar auto-bahn na kojem nije gužva pa ćemo doć u Štutgart 15 minuta ranije. Jesul svi tu? Koga nema nek se javi.»
Tako je i naš pilot Boeinga 777, baš kao da je Đuka s Neoploanom rekao: «Vežite se slijećemo, a možda i nećemo»
Oćemo sigurno, jebiga svaki avion mora sletit. Pa kako god.
Nije prošlo neko vrijeme, kad eto ti našeg đukolikog pilota:
«Jes da smo zbog gužve morali napravit jedan krug oko Londona, al evo opet sam uspio da dodjemo petnest minuta ranija. Aj živli.»
I sletili.
Heatrow je najveći europski aerodrom. Bože sačuvaj što bi bilo da dođe do pizdarija u organizaciji.
Put do mog Terminala bio je dug al je bio zanimljiv jer sam brzo hodao po pomičnoj traci i onda sam gledao sa strane a to je izgledalo da tako brzo kao da šprintam. Jimbo na šprintu? Samo u Londonskoj verziji!
Red za autobus na moj terminal je bio dugačak nekoliko kilometara, odnosno milja pošto je to Engleska i ko za kurac red je stajao blizu šaltera za ulazak u samu Englesku. To ne bi bilo tako ni strašno da ja nisam stajao kraj zvučnika gdje je neka nasnimljena teta vikala svakih 10 sekudni «Please fill your imigration documents in English» i to onim tvrdnim British-inglišom ko’ s onih kazeta iz 4. razreda osnovne. To je tako užasno bilo za čut nakon 324. puta da sam ja htio pokidat zvučnik.
IN INGLIŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ. Još uvijek mi odzvanja u ušima. ARGHA!
Srećom – ne srećom nisam pokidao zvučnik al sam uspio doći o svog sigurnosnog punkta za svoj terminal. Kaos. Englezi se očigledno ne znaju baš najbolje vladat u situacijama ovakvim za razliku od svojih prekoatlantskih saveznika. To je bio kaos gdje se nije znalo ko pije, a ko plaća. Redovi razvaljeni na sto strana, svi se deru jedni na druge, kaos. Stoji neki lik i dere se na neku ženu
«You can carry only one bag!» – a ja mrtav-ladan prošetam sa svoje dvije torbe.
Ljudi se izuvaju, neka žena na jednu nogu oblači sandalu na drugu gojzericu, jedan Talijan vadi kajš iz hlača, pa onda hlače spadnu ispod koljena, neki Japanci rastavljaju foto-aparate… ma kaos svih kaosa. Majka kaosa.
U toj sigurnosnoj anarhiji nekako sam uspio proć’ check-point kadli gledam na monitoru na kojem gateu moram na avion.
Zagreb – i pod boarding gate piše: javite se na šalter taj i taj.
Ja imam tendenciju da pobudalim inače od puno putovanja a to je rezultat neispavanosti, ovdje pomiješan s opasnom dozom jet-laga. I onakav sam pobudaljen dođem na šalter.
«Bog i Hrvati.» – dam teti sve dokumente koje sam imao, boarding pass, kartu, putovnicu, vozačku, međunarodnu vozačku, iskaznicu Nacionalne bibilioteke BiH… sve što sam imao ja sam njoj dao.
«Hello.» – odgovori ona meni iako je trebala odgovorit: «Šuti i plati».
«Don’t tell me that you want to go to Zagreb.» – reče teta sa čvrstim bukureštanskim naglaskom. Pogledam ja iznad nje kadli ono piše Romania Airlines. Ko’ što je onaj čiča onomad na Uskrs u 4 ujtro na zagrebačkom kolodvoru rekao drugu Vladi: «Sve bolje i bolje.»
«Because of security reasaons gate will be announced 30 minutes before departure. Oh, you all-ready have boarding pass. Lucky you.»
Gledam ja nju i pade mi napamet onaj iz Brianovog života: «You lucky bastard.»
Srećom pa sam to rekao i naglas. Pokupim dokumente i još jednom ponovim. «You, lucky, lucky bastard.»
U nekom loungeu sam čekao da objave taj famozni gate. Onda me opet puko napad budalesanja pa sam nazvao Strizya.
«Alo jeli Žuća tu? Ja sam došao u London i ovde ima okrugla tabla na kojoj piše – Engleska.» (Stojanov citat iz epizode «Stole priča s poštarom»)
Tu je bila i neka ženska obućena u hrvatski olimpijski dres na kojoj je bio pogled:«Bože dragi kake budale nas sramote po svijetu.»
Na kraju su objavili gate, ja sam se ukrcao, zaspao iste sekunde a kako sam vjerovatno hrkao išao sam na kurac kompletnoj business klasi iza koje sam se ja odma nalazio.
Jee. Jimbo protiv buržuja u business klasi.
KRAAAAAAAAAAJ.
